savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog Vesti

“Let’s Challenge Gender Roles”

Let’s Challenge Gender RolesZnate za one projekte koje se provode pro forme? Ovo nije jedan od njih.

Razlozi za to ogledaju se u pristupu facilitatora Andree i Maksa, ali i u impresijama i idejama koje je svako od nas doneo umesto suvenira iz Ljubljane.

Projekti koji se dotiču važnih tema kao što su rodni identiteti, različiti oblici diskriminacije i privilegija, kao i shvatanja i senzibilisanost koje se razvijaju kao posledica tog projekta, ne mogu se tretirati kao da su za jednokratnu upotrebu – uz okupljanje učesnika relativno sličnih stavova i pozadine, koji se slažu u svemu i koji će, po povratku u svoj grad, nastaviti da žive identično kao i pre. To, bez sumnje, znači da su sve kvote ispunjene i da su svi srećni i zadovoljni – kako organizacije tako i učesnici – ali, je li u tome poenta? Ako jeste, čak bi i tema priloga za picu proizvela burniju debatu.

No, na sreću i bez sumnje, projekatbio je najvažniji i najuticaniji kojem sam imala prilike da prisustvujem. Da razjasnimo, naravoučenije nije u tome da sam ja probirljiva znalkinja koja kritikuje naokolo, već u tome da primećujem (kod sebe, svojih vršnjaka i mlađih) potrebu i potvrdu da to što osećaju unutar sebe, a što ne vide u svojoj okolini, ipak postoji i ipak jeste u redu.

Ta potreba, najpre kod adolescenata, liči na glad koju ne zadovoljavaju površni razgovori sa ljudima koji ih pokušavaju odvratiti i prikloniti većinskom mišljenju, najčešće uz izgovor – Tako je to u Srbiji. I svi mizogini, homofobni, rasistički, seksistički komentari koji naviru iz medija, u prodavnici, u autobusu, za ručkom, prolaze neometano i bez suprotstavljanja. Ali, ima onih koji unutar sebe osećaju da tako ne treba i koji žele progovoriti protiv toga, odbiti da žive na način koji je lako objašnjiv njihovoj baki. Da bi se došlo do tako osnaženog stanja uma, neophodno je informisanje i edukacija. Ali prava, ne pro forme.

Pomenuti projekat okupio je sredinom avgusta dvadesetak učesnika i učesnica u prestonici Slovenije. Videvši prvi put jedni druge u istoj prostoriji, nismo bili sigurni šta nam je zajedničko. Dolazili smo iz različitih država, kultura, pozadina, profesija, političkih, seksualnih i religioznih orijentacija, a nismo bili ni približno istih godina. Ovo je, ispostaviće se, bio jedan od razloga za uspeh grupe.

Iako su naše aktivnosti trajale od 9:30 do 19:00, nijednom se tokom deset dana nismo osećali iscrpljeno i neraspoloženo da uživamo u preostalim satima. Ne libim se da govorim u prvom licu množine, jer su mi to potvrdili oni koji su bili sa mnom. Kada se zapitam kako je to moguće, posebno za osobu koja nije navikla na tako intenzivan ritam i nepostojanje dvočasovne dremke posle ručka, na pamet mi padaju sledeće stavke:

  • Na početku svake sesije, dobili bismo zadatak i bili podeljeni u grupe – uvek različite i nasumične(!) – i potom smo bili slobodni da odaberemo mesto na kojem nam je najkomfornije da razgovaramo sa grupom. Vremena nam je uvek bilo više nego dovoljno.
  • Zadatke nije dovoljno opisati samo rečju izazovno, pa ću probati slikovito. Često bi mi se javio instant šok kao kada ujutru pogledam na sat i vidim da sam se uspavala – Šta sad pobogu i kako da odbranim svoje ponašanje, za koje postoji apsolutno legitimni razlog, na koji možda nisam sasvim ponosna? Drugim rečima, pre ovog treninga, smatrala sam sebe dovoljno osvešćenom i informisanom, samo da bih uhvatila sebe u situaciji gde su moje predrasude veličine plavog kita. Predrasude kojih nisam bila svesna, razume se, ali to ih ne čini manje destruktivnim.
  • Empatija je majka civilizovanog i demokratskog društva. Teško je staviti se u tuđe cipele, ne zato što ne postoji želja za tim nego zato što je teško zamisliti sve okolnosti u životu neke osobe. Ukoliko dolazi iz iste sredine, moguće je, ali ni sve indijske serije ne mogu stvoriti verodostojnu sliku koju lice u lice prenose mladi koji su pobegli iz te zemlje, tražeći nešto drugačije.

Nakon svih diskusija, suočavanja, prihvatanja i introspekcije, poslednja misao pre nego što zaspim uvek bi bila koliko su naši problemi univerzalni. Nezavisno od države, civilizaciju koče identične stvari. Nerazumevanje, osuda i nasilje, najčešće tim redom, razlozi su zbog kojih jednoj brucoškinji drhte ruke kada se seti kako ju je momak zlostavljao. Zbog toga se moje prijateljice ne smeju držati za ruke i poljubiti u javnosti. I zbog toga se jedna neverovatno kreativna žena suzdržava da progovori o svojim idejama i bude u prvom planu, jer ju je jednom zbog toga neko napao pred kućom. Zapravo, to nije priča samo jedne žene ili samo jednog napada; činjenica koja me je najviše zaprepastila tokom treninga bila je da su sve učesnice preživele seksualno uznemiravanje.

Istina je da neki ljudi odbijaju sve što se sukobljava sa načelima patrijarhalnog društva u kom smo odrasli, no, srećom, među njima ima i onih kojima je samo potrebno više vremena i upoznavanja da počnu da menjaju svoje stavove. Zato je važno razgovarati i ukazivati na nepoštovanje; tome prethode pomenuto informisanje i edukacija, ali i iskustvo – iskustvo poput ovog koje sam opisala. Onda, valjda, možemo razgovarati o progresu čovečanstva i humanosti, koje nije samo na papiru i zbog papira, posebno onih od novčane vrednosti. Postoje (još jedan misaoni suvenir iz Ljubljane) i vrednosti neke druge vrste.

Marija Stojadinović

Categories
Blog Vesti

PrEP u Novom Sadu

 

AIDS katastrofa koja je 80-ih godina prošlog veka pogodila svet, a pre svega gej zajednicu, pokazala je kako kao društvo nismo umeli da odgovorimo na ovu epidemiju. Tada, jedno od popularnih mišljenja bilo je da je AIDS kazna od boga i da su kvir ljudi to i zaslužili. Između ostalog, zbog takvih stavova bilo je teže doći do sredstava za istraživanje ove bolesti i pronalaženja leka. Konačno, devedesetih godina je došlo do većih napredaka, a danas postoji kvalitetna antiretroviralna terapija koja kontrološe nivo virusa u telu zaražene osobe. 

Naučnici su potom shvatili da koristeći određenu kombinaciju lekova za HIV, infekcija se može sprečiti kod zdravih osoba koje sa terapijom počnu pre izlaganja HIV-u, iliti pre rizičnog seksualnog odnosa. Tako, pre 9 godina, u Americi je prvi put odobren PrEP koji služi kao prevencija za HIV, a danas može da se nađe u velikom broju zemalja sveta, pa i u Srbiji.

Šta je PrEP?

PrEP je skraćenica od Pre-Ekspoziciona Profilaksa i služi kao preventiva zaražavanja nekom bolešću, u ovom slučaju virusom HIV. PrEP je veoma efektan kada se uzima kako je prepisano (jedna tableta svakog dana u isto vreme) i u tom slučaju pruža oko 99 % zaštite, a ukoliko se uzima 4 puta nedeljno, pruža oko 96 %. Postoji i mogućnost uzimanja PrEP-a po potrebi (“event-based”) gde se uzimaju 2 tablete 2 do 24 sata pre rizičnog seksualnog odnosa i potom po 1 tableta u isto vreme svakog dana dok traju odnosi. Nakon poslednjeg, treba nastaviti sa tabletama još 2 dana. Ova varijanta je možda bolja za osobe koje retko ulaze u seksualne odnose, pa ne žele da piju tabletu svakog dana.

Važno je napomenuti da PrEP štiti isključivo od HIV virusa i ni jedne druge polno prenosive bolesti kao što su hepatitisi, gonoreja, hlamidija, sifilis itd. Iz tog razloga preporuka je da se kondomi i dalje koriste, bez obzira što se koristi PrEP. 

Zašto je važno uzimati PrEP kako je prepisan? 

PrEP mogu da piju samo fizički zdrave osobe koje nemaju HIV. PrEP nije lek za HIV, a ukoliko bi se uzimao nekontrolisano mogao bi da izazove velike probleme. Na primer, ako se uzima uz neidentifikovanu HIV infekciju, virus dosta brzo razvija rezistentnost na na neki od lekova u PrEP-u i u budućem lečenju HIV-a ne bi mogli da se koriste lekovi iz iste grupe jer jednostavno ne bi delovali. Zbog toga, PrEP se prepisuje samo osobama koje su neposredno pre razgovora sa lekarom proverile svoj HIV status. Ovo dovodi do još jedne dobre strane upotrebe leka PrEP – ljudi se redovno testiraju na HIV i ovo je jedan od najboljih načina prevencije širenja epidemije. Pored manje šanse za transmisiju, rano identifikovanje HIV infekcije dovodi do uspešnijeg lečenja i održavanja zdravlja obolele osobe. (Znamo da HIV uništava imuni sistem čoveka i u nekim slučajevima kada se HIV prekasno otkrije, ostanu trajne posledice po organizam i pored antiretroviralne terapije)

Takođe, važno je da infektolog prati vaše zdravlje i rezultate testova, jer PrEP u retkim slučajevima može izazvati probleme sa bubrezima, jetrom ili kostima, ali prestankom uzimanja lekova, ovi problemi nestaju. Najbolje je tražiti savet od lekara sa Infektivne klinike.

Kako doći do PrEP-a u Novom Sadu

PrEP je postao dosta dostupniji u Srbiji nego ranije. Ovaj blog, bar za sada, opisuje kako da dođete do njega u Novom Sadu, ali se nadam da ću skupiti proverene informacije i za ostale gradove u Srbiji. Evo kako da dođete do njega u Novom Sadu:

Prvi korak je odlazak na Institut za javno zdravlje Vojvodine (Higijenski zavod) u Futoškoj 121. Savetovalište za HIV i seksualno prenosive bolesti je na drugom spratu u sobama 54 i 69. Radno vreme je radnim danima od 7 do 13 časova. Tu treba popričati sa nekom od prijatnih savetnica, potpuno anonimno i besplatno, tako da nije potrebno nositi nikakav dokument ili novac, niti je potreban uput ili zakazivanje. Besplatni su testovi za HIV, hepatitis B, C i sifilis koje je neophodno uraditi pre nego što počne da se uzima PrEP, a u delu iznad je opisano zašto je to važno. Ukoliko obavestite savetnicu da ste zainteresovani za uzimanje PrEP-a, ona može da sazna vreme kada možete da odete na infektivnu kliniku (Hajduk Veljkova 1, žuta zgrada iza Poliklinike) sa svim neophodnim rezultatima i porazgovarate sa doktorkom tamo.

Sem testova u Higijenskom zavodu, privatno treba proveriti kreatinin i ureu iz krvi (cena je oko 200 dinara). Ovo je važno kako bi doktorka na infektivnoj klinici znala da su vam bubrezi u redu. U nekim slučajevima mogu vam zatražiti i druge analize, poput testa funkcije jetre, ali ovo ćete videti u razgovoru sa lekarkom (pišem u ženskom rodu jer sam ja i na Infektivnoj klinici i u Higijenskom zavodu razgovarao sa lekarkama, što ne isključuje da tu možda rade i lekari). Ukoliko je sve u redu, infektološkinja će napisati izveštaj sa kojim možete da kupite PrEP za 3 meseca (do 3 kutije). Sa tim papirom odlazite u “Benu” apoteku u Hajduk Veljkovoj pored dečije bolnice. Cena jedne kutije sa 30 tableta košta 50 evra oko 5.800 dinara. Nakon 3 meseca, neophodno je da se ponove sve analize kako bi ponovo dobili izveštaj za kupovinu PrEP-a.  

Šta je PEP?

PEP je skraćeno od Post-Ekspoziciona Profilaksa, što znači da on može da spreči (HIV) infekciju nakon izlaganja virusu. PEP se uzima najkasnije u roku od 72 sata nakon izlaganja HIV-u, ali je najefektiniji ukoliko se počne uzimati u prvih 24 sata. Doktorka u Infektivnoj klinici mi je objasnila da je potrebno doći na razgovor radi procene rizika, ali da ona ne može da izda recept za ovaj lek i da se na tržištu može naći za oko 500 evra.

Ovo je neophodno promeniti u Srbiji. U većini evropskih zemalja i PrEP i PEP su besplatni ili koštaju i do 30 puta manje nego kod nas. Realna cena PrEP-a ne prevazilazi 10 ili 15 evra, a PEP je kombinacija PrEP-a i još jednog leka. Neophodno je ovaj lek učiniti dostupnijim našim građanima i ovo bi trebalo da bude deo nacionalnog plana za preventivu širenja epidemije HIV-a i AIDS-a. Ova preventiva postoji, i ne sme da bude skupa.

U=U
Undetectable = Untransmitable iliti
PCR negativan = Neprenosivo

Danas postoji kvalitetna antiretroviralna terapija koja kontroliše nivo HIV virusa u telu zaražene osobe. Cilj je da se virulencija spusti na toliko nizak nivo u organizmu da ne može da se detektuje PCR testiranjem krvi. U većini slučajeva to se postiže već posle 6 meseci od početka uzimanja lekova. Ovaj status “undetectable viral load” treba održati redovnim uzimanjem terapije jer tada HIV više nema negativan uticaj na organizam i imuni sistem, a zaražena osoba više ne može da prenese HIV drugoj osobi seksualnim putem. (Ukoliko je jednom partneru cilj da se zaštiti samo od HIV-a, onda nakon što njegov HIV pozitivni partner postane “PCR negativan”, više nema potrebe da koristi PrEP).

Autor teksta: Tibor Miglinci

Categories
Blog

Višestruke opresije transrodnih Roma i Romkinja

Diskriminacija trans osoba u kapitalističkim društvima još je dublja ako je povezana s marginalizacijom na osnovi etničke pripadnosti, kao i s podčinjenom klasnom pozicijom. U Srbiji još uvijek ne postoje statistike i istraživanja o siromašnim transrodnim Romkinjama i Romima, međutim oni_e svjedoče o vlastitom iskustvu složenih preplitanja opresija. Autorica skicira kako bi se ova isprepletenost opresija mogla misliti kroz konceptualiziranje spola/roda, heteronormativnosti, tradicionalnog i opozicijskog seksizma, seksualnih orijentacija, etniciteta i klase.

Živimo u društvu u kojem postoje različitosti koje se naizgled međusobno sukobljavaju. Nije isto ako ste muškarac, žena ili rodno varijantna osoba, nije isto ako ste Rom_kinja ili Srbin_pkinja, nije isto ako ste homoseksualne ili heteroseksualne orijentacije, a naročito nije isto ako ste bogati ili siromašni. S obzirom na to da živimo u kapitalističkom svetu, ove asimetrije u razlikama nisu ništa novo, jer ih kapital već na neki – posredni ili neposredni ‒ način podstiče i regeneriše. Ali kapital ne afirmiše različitosti u pravcu slobode, već koristi identitetske i klasne razlike kao načine potčinjavanja i eksploatacije, odnosno u sopstvenu korist radi neprekidnog uvećanja profita.

Znamo da je romska zajednica u Srbiji marginalizovana, ali uglavnom se ne govori o tome kako izgleda opresija nad pripadnicima_ama ove zajednice koji su diskriminisani_e i na osnovu drugih identitetskih odrednica, pre svega polnih/rodnih, kao i na osnovu seksualne orijentacije. Da bismo razumeli na koji način se različite forme potčinjavanja prepliću u slučaju osoba koje se identifikuju kao trans osobe i kao Romi_kinje, a pri tome nije isto da li žive u romskim podstandardnim naseljima ili su pripadnici srednjeklasnih slojeva, krenućemo od mapiranja bazičnih pojmova kojima je moguće misliti ove razlike.

Kada govorimo o rodnoj identifikaciji, pre svega treba pomenuti razliku pola i roda. Uobičajeno se smatra da se pol odnosi na biološke karakteristike (unutrašnje i spoljašnje polne organe, polne hromozome i hormonski status, a od ulaska u pubertet i na sekundarne polne karakteristike). Pol se bebama pripisuje odmah nakon rođenja, pre svega na osnovu građe spoljašnjih polnih organa. Obično se podrazumeva kao binarna kategorija, pa se govori o muškom i ženskom polu, ali medicinska istraživanja ukazuju na postojanje većeg broja međupolnih, odnosno interseks varijacija.[1] Ovde je stoga ključno obratiti pažnju na to da ni pol nije nešto prirodno, dato, a još manje čisto binarno, jer, kao što smo naznačili, pol se bebama pripisuje odmah nakon rođenja. Dakle ni ovde nije reč samo o biologiji, već o složenom odnosu sfere biološkog sa sferom koja nešto pripisuje, sa normama koje već propisuju šta se smatra prihvatljivim i normalnim, a šta ne. Radi se o odnosu s društvenim poljem koje već oblikuje polnost novorođenčeta i pretvara ga u devojčicu ili dečaka ili, ako se radi o interseks varijacijama hromozoma i/ili hormona koji se ne poklapaju s tipičnim definicijama muškog/ženskog tela, nasilno se uklapa u jedno od te dve kategorije. Dakle, svođenje pola na biologiju rizikuje od pada u biološki esencijalizam i briše sve one društvene naslage nauke/biologije koje pokazuju kako se kategorija „biološkog pola“ istorijski oblikovala preplićući se sa heteronormativnim i rasističkim idejama o nadmoći belih ljudi.[2]

S druge strane, rod se uobičajeno smatra društvenim konstruktom. Označava društveno određene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute koje dato društvo smatra prikladnim za žene i muškarce. Ali, rodni identitet označava i lični, unutrašnji doživljaj roda, koji može ali i ne mora da bude u skladu s „biološkim polom“ pripisanim po rođenju. U tom smislu se radi i o ličnom doživljaju sopstvenog tela, kao i odevanja, načina govora, gestikulacije i slično. Utoliko bi rodno izražavanje trebalo da bude način na koji ljudi izražavaju rodnu identifikaciju koju sami biraju: ukoliko imaju mogućnosti izbora. No, polne/rodne norme u kapitalističkim društvima nisu nešto što ljudi slobodno biraju, već se one nameću u skladu sa poželjnim polnim/rodnim konstruktima i ulogama.

U realnom iskustvu ljudi, polni i rodni identiteti su mnogo razgranatiji nego što to binarni koncept rigidnog smeštanja kategorija u „muško“ i „žensko“ podrazumeva. Utoliko, rodne identifikacije mogu biti u skladu s društveno propisanim definicijama, ali to nije nužno. I ne radi se uvek samo o inverziji – u smislu da se neko ko je rođen u telu onoga što se obično prepoznaje kao „muško telo“ oseća kao žena ili obrnuto ‒ već postoji mnoštvo identifikacija, kao i osoba koje uopšte ne žele rodno da se identifikuju. Ljude čiji se rodni identitet razlikuje od pola pripisanog po rođenju uobičajeno se naziva trans osobama. Ali, pošto su varijacije i samoidentifikacije brojne, u upotrebi su i drugi termini, poput „rodno drugačiji“ ili „rodno varijantni“.

Seksualna orijentacija odnosi se, pak, na osećaj emotivne, afektivne i(li) seksualne privlačnosti prema drugim osobama. Najčešće se pominju četiri seksualne orijentacije: heteroseksualna (osećaj privlačnosti prema osobama suprotnog pola/roda), homoseksualna (privlačnost prema osobama istog pola/roda), biseksualna (privlačnost prema osobama istog i suprotnog pola/roda) i aseksualna (izostanak osećaja seksualne privlačnosti prema osobama bilo kog pola/roda). Često se svaka seksualna orijentacija koja je drugačija od heteroseksualne označava pojmom queer. S obzirom na to da je seksualnost složen fenomen, postoji veliki broj seksualnih orijentacija s kojima se ljudi identifikuju, poput recimo panseksualnosti, demiseksualnosti i tako dalje.

Kako živimo u neslobodnom patrijarhalno-kapitalističkom svetu u kojem se potčinjavanja artikulišu i na osnovu nečijih polnih/rodnih identifikacija, kao i na osnovu drugačijih od propisanih seksualnih orijentacija, moguće je govoriti o različitim vidovima unižavanja, ponižavanja, marginalizovanja, podređivanja, nasilja… na osnovu pola, roda i seksualne orijentacije. U tom smislu se svako ko se ne uklapa u normativni heteroseksualni binarni okvir podele na muška i ženska tela ‒ pri čemu se nameće da je to tobože „prirodno“ dato, kao da je čovek nije društveno biće ‒ stavlja u podređenu poziciju onih koji su opresirani. Zato što se heteroseksualnost, kao i konstrukcija „muškosti“ i „ženskosti“ unutar nje, nameću kao jedina prihvatljiva opcija ljudske afektivnosti i seksualnosti, represivni mehanizam društva u pogledu ovoga se naziva heteronormativnim. To znači da se heteroseksualnost nameće kao norma, a sve drugo se smatra neprihvatljivim, „neprirodnim“, „nenormalnim“, „devijantnim“.

Opresije na osnovu pola, roda i seksualne orijentacije su razne: opresije prema ženama, trans osobama, queer osobama, svima koji su rodno varijantni i koji se ne uklapaju u podelu rada i društvene uloge koje nameće kapitalizam. Istorija pokazuje da postoji čvrsta veza između LGBTIQ+ identiteta sa kapitalizmom,[3] te da su i borbe protiv ovih opresija uvezane sa antikapitalističkim borbama.

U vezi sa polnim/rodnim identifikacijama, kao i seksualnim orijentacijama, te seksizmima, mizoginijom i drugim opresivnim mehanizmima, korisno je imati u vidu još jednu razliku. Naime, trans teoretičarka Džulia Serano je koristila pojmove tradicionalni i opozicioni seksizam da bi objasnila kako tradicionalni seksizam označava seksizam prema ženama, dok opozicioni seksizam označava seksizam prema svima koji se ne uklapaju u heteroseksualnu i heteronormativnu binarnu šemu. Shodno opozicionom seksizmu, dakle, postoje dva suprotna pola, muški i ženski, koji se uzimaju kao nešto prirodno, dato i večno, a sve što se ne uklapa u to posmatra se kao nešto što nije normalno, što je eksces. Stoga se ovaj seksizam ne razvija samo prema ženama već prema svima koji se ne uklapaju u heteronormativnu klasifikaciju: gej osobama, lezbejkama, trans osobama, rodno varijantnima/rodno drugačijima, muškarcima koji možda nisu gej, ali im je ponašanje „feminizirano“, prema drag queensdrag kings itd. Ovu distinkciju preuzima i marksistička kvir teoretičarka Holi Luis[4], a ona nam pomaže da bolje nijansiramo neke – možda ne baš uvek tako vidljive – seksizme te homofobna i, posebno, transfobna ponašanja i prakse.

Kada pak govorimo o etničkim identifikacijama, to nije uvek jasno odredivo, a pogotovo ako se ima u vidu da one mogu biti i sasvim subjektivne. Kako onda odrediti romski identitet, odnosno, kako odrediti ko su Romi i Romkinje?

„Kad kažem ja sam Rom, to je izjava o mom etničkom nasleđu, kad kažem ja sam ciganin ili Ciganin to može da znači da sam nomad, da sam slobodnog duha, putujući muzičar ili prosjak. To može da znači mnogo stvari, neke su uvredljive, neke šarmantne, neke istinite, a većina je netačna. Pošto im je draža izjava o etničkom identitetu od seta stereotipa i mitova, mnogi Romi ne vole da ih nazivaju Ciganima. Sad nastaje konfuzija jer ima pripadnika nekih drugih etničkih grupa koje zovu Ciganima, koji sebe zaista nazivaju Ciganima. Ti ljudi su nomadi ili su bar njihove porodice nekad bile i njih zovu Cigani. I njima to ne smeta.“[5]

Romski etnički identitet se ponekad gradi na osnovu zajedničkog porekla, za koje se smatra da (barem delimično) potiče iz davnih migratornih kretanja iz Indije, a najčešće na osnovu jezika, kulture i običaja. Etnički identitet može biti subjektivna stvar, stvar izbora, odnosno tako bi barem trebalo da bude. Ipak, ovo nije uvek subjektivna odredba, jer društvo stigmatizira određene osobe kao Rome i Romkinje, i prema njima se ponaša kao prema građanima i građankama drugog reda. Stoga što su Romi i Romkinje najčešće siromašni, jasno je da su oni marginalizovani upravo na osnovu etniciteta koji nije samo stvar slobodnog izbora.

I tako smo došli i do pojma klase. Međutim, klasa se ne određuje na osnovu kategorija siromašnih i bogatih, a još manje na osnovu životnog stila i standarda, već se određuje kao mesto u društvenom sistemu proizvodnje. Kako ceo svet živi u kapitalističkom sistemu proizvodnje (čak i kada se on ne naziva tako), ovo pozicioniranje se tiče odnosa između kapitala i rada, te toga da li neko poseduje sredstva za proizvodnju ili je prinuđen da radi za drugog ne bi li preživeo i kroz taj rad mu stvara višak vrednosti. U tom smislu, najčešće se govori o klasi radništva i klasi kapitalista, ali postoje i nijansiranija određenja, kao i klase potčinjenih koji se ne mogu tek tako svrstati u ono što se tradicionalno misli pod radničkom klasom. Siromašni Romi i Romkinje su često u još goroj klasnoj poziciji od radništva, jer ili su nezaposleni ili rade u neformalnim sektorima i preživljavaju od povremenih poslova i aktivnosti, a najčešće nemaju nikakva sredstva za proizvodnju niti privatno vlasništvo od kojih bi se mogli izdržavati. Ipak, valja zapaziti da postoje Romi i Romkinje koji pripadaju srednjim i višim klasama.

 

Em Rom_kinja, em trans, em iz niže klase…

 

Sve ovo smo razložili da bismo ukazali na složenost opresije koju žive oni koji je doživljavaju i na osnovu pola/roda, i na osnovu etničke identifikacije, kao i na osnovu klasnog mesta u društvu. Dakako, osobe koje doživljavaju višestruke opresije doživljavaju to u sopstvenom konkretnom iskustvu, koje je uvek komplikovanije od onoga što analiza pokušava da obuhvati, i ne osećaju ove podele kao nešto odvojeno. Oni žive život u tim nepravednim odnosima.

Za analizu višestrukih opresija Roma i Romkinja potrebni su nam podaci, a oni su u vezi sa situacijom ove etničke zajednice i inače vrlo šturi (ili čak pogrešni), a u pogledu rodnog i seksualnog aspekta čak sasvim nepostojeći. Naime, još uvek nemamo precizne podatke o broju Roma/kinja koji se identifikuju kao LGBTIQ+ osobe. Konkretna istraživanja na teritoriji Srbije nisu sprovedena, stoga možemo samo da pretpostavljamo kako je to kada pripadate istovremeno i romskoj i LGBTIQ+ zajednici i živite u nekom od pet stotina podstandardnih romskih naselja, oslanjajući se na iskustva pojedinaca_ki koji_e dolaze iz takvih sredina.

LGBTIQ+ osobe koje žive u romskim naseljima zapravo, baš kao što je slučaj i u svim drugim delovima društva, ne mogu slobodno da izraze svoj identitet, jer je i ova zajednica prožeta heteronormativnim prisilama. Neko ko bi se „autovao“ kao trans osoba u takvoj sredini rizikuje osudu bližnjih, kao i odricanje, proterivanje, gubitak finansijske i bilo kakve druge podrške. Ipak, vrlo je važno uvideti da su ove isprepletene marginalizacije na osnovu identiteta veoma uslovljene i klasnom pozicijom. Ljudi iz niže klase naprosto imaju još suženiji izbor. Videli smo: sve ovo u kapitalističkim društvima nije stvar slobodnog izbora, pa čak ni rod.

Ako pol odredimo kao nešto čisto „biološko“, moglo bi izgledati kao da je to nešto što ne možemo birati, što ima najveći stepen prinude, što je dato, tako je i ne može biti drugačije. A ako rod odredimo kao nešto društveno, moglo bi se činiti kao da je to u potpunosti stvar „izbora“, jer naprosto nije vezano za nešto tako „čvrsto“ kao što je „biološko telo“: u smislu, možda ne možemo birati u kakvom tačno telu ćemo se roditi, ali zato možemo kasnije odabrati sa kojom rodnom identifikacijom se poistovećujemo… Ali ovo je problematično. Može li na primer jedna Romkinja – koja živi u podstandardnom romskom naselju bez vode i osnovnih ljudskih uslova za život, u proširenoj porodici u kojoj su članovi nepismeni i prinuđeni da rade najbednije plaćene poslove da bi preživeli – da bira svoj rodni identitet? Dakle, kada se kaže da je rod društveno određen, to ne znači da je reč o nečemu što se slobodno bira, što je navodno odvezano od svega „čvrstog“ i materijalnog, poput biologije, što je tako lebdeće u vazduhu… Baš tu, u polju društvenog, radi se o prinudama i baš tu je „najmaterijalnija“ stvarnost. Društveno je protkano materijalnim prinudama! Materijalno ne znači „biološko“, „fiziološko“, „genetsko“ i slično, već su materijalni društveni odnosi. To je ono što realno i konkretno iskušavamo, pa i na svom telu i svojoj koži. To su prinude zbog kojih se ne smemo autovati ili nemamo nikakvih mogućnosti da izaberemo svoj rodni identitet, jer ne samo da rizikujemo prezir i(li) odbacivanje od strane bliskih osoba, takođe ne samo da rizikujemo dobijanje batina od strane konzervativaca koji ne mogu da podnesu naše pomeranje heteronormativnih/cisnormativnih uloga, već rizikujemo i to da se nećemo zaposliti, da ćemo ostati bez svih mogućnosti izdržavanja i imanja krova nad glavom… Dakle, „društveno“ u odredbi roda ne znači ništa slobodno i nije stvar izbora, jer ne živimo u slobodnom društvu da bi to bilo moguće, nego je polje društvenog u kapitalizmu stvar prinude i polje materijalnih uslova života.

Kako u heteronormativnim društvima žive transrodne osobe, poznata je stvar. U Srbiji postoji zakon o zabrani diskriminacije (član 13) koji štiti prava transrodnih osoba, a takođe postoji i zakonska uredba o promeni pola koja je stupila na snagu 1. januara 2019. i koja omogućava transrodnim osobama da promene oznaku pola u ličnim dokumentima nakon hormonske terapije i/ili nakon operacije prilagođavanja pola. No, realnost koju transrodne osobe žive je potpuno drugačija od one „na papiru“, jer pre svega većina osoba ne može ovo da si materijalno priušti. Potom, transrodne osobe se susreću sa diskriminacijom kada pokušavaju da se zaposle ili da iznajme stan upravo zato što nisu ispunile uslove za promenu oznake pola u dokumentima (što je dugačak, iscrpljujući, komplikovan i skup proces), te bivaju prisilno autovane kao trans zbog nepoklapanja dokumenata prilikom legitimisanja. Međutim, diskriminisane su i transrodne osobe koje su uspele izvesti tranziciju. Prema statistikama: u Britaniji 43% poslodavaca priznaje da ne bi zaposlilo transrodnu osobu,[6] dok u Irskoj nezaposlenost trans osoba iznosi 50%; u SAD je 14% trans osoba nezaposleno (duplo više spram ostale populacije), a 44% je podzaposleno (obavlja manuelne poslove za koje su bedno plaćeni).[7]

Diskriminacija trans osoba je u svim kapitalističkim društvima konstanta, a ako se ona još poveže sa diskriminacijom na osnovu etničke pripadnosti, kao i sa klasnim mestom, jasno je da je diskriminacija transrodnih Roma i Romkinja u Srbiji veoma duboka. Čini se da je u ovom kapitalističkom svetu jedina preostala opcija solidarna borba, udruženost ugroženih i potčinjenih, te njihova međusobna podrška kako bi opstali u sistemu koji nemilosrdno briše razlike: sve dok se ne izborimo za svet u kojem će razlike zaista biti stvar izbora!

Bilješke:

[1] Vodič kroz tranziciju za trans osobe u Srbiji, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, septembar 2020

[2] U vezi sa time, videti tekst: Kevin Henderson, „J.K. Rowling i bjelačka supremacistička historija ‘biološkog spola’“, Slobodni Filozofski, 16. 08. 2020. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2020/08/j-k-rowling-i-bjelacka-supremacisticka-historija-bioloskog-spola.html

[3] O tome, ali specifično za američki slučaj, videti tekst: John D’Emilio, Kapitalizam i gej identitet, Slobodni Filozofski, 30. 06. 2012. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2012/06/john-demilio-kapitalizam-i-gej.html

[4] Videti intervju sa Holi Luis u 49. epizodi emisije „Promjena okvira“. Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=cgw6tmeXF3U

[5] Džad Nirenberg (ur.), Seksualnost Cigana. O intimnosti: romska i autsajderska perspektiva, Rekonstrukcija Ženski fond, Beograd, 2013, str. 13. Dostupno na: https://www.rwfund.org/wp-content/uploads/2014/09/Seksualnost-cigana-O-intimnosti-romska-i-autsajderska-perspektiva.pdf

[6] „Polovica trans osoba koje_i uspiju pronaći zaposlenje moraju skrivati činjenicu da su trans – ili se nisu autali i nisu u mogućnosti pristupiti procesu tranzicije, ili su prije nekoliko godina završili tranziciju i u mogućnosti su sakriti svoju prošlost (iako će nepromjenjive fizičke osobine to dozvoliti samo nekim trans osobama). Ako ste zaposleni i ne skrivate činjenicu da ste trans, riskirate zlostavljanje na radnom mjestu, što ide od proceduralne nepravde do verbalnog izrugivanja ili nasilja – jedna od osam trans osoba u Britaniji fizički je napadnuta na poslu.“ Shon Faye, „Borba za jednakost trans osoba mora biti prepoznata kao klasna borba“, Slobodni Filozofski, 31. 12. 2018. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2018/12/borba-za-jednakost-trans-osoba-klasna-borba.html

[7] Videti: „Transgender workers at greater risk for unemployment and poverty“, dostupno na: https://www.thetaskforce.org/transgender-workers-at-greater-risk-for-unemployment-and-poverty/; kao i video-snimak trans aktivistkinje Sonje Sajzor, dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=yiRmDfBxAck&t=134s U vreme pandemije COVID-19 ove razlike se još više ističu, pa je tako u SAD „319 800 odraslih transrodnih osoba imunološki kompromitirano i ima jednu ili više sljedećih bolesti: astma, dijabetes, bolesti srca ili HIV; 217 000 odraslih transrodnih osoba ima 65 ili više godina; 450 400 odraslih transrodnih osoba prošle godine nije moglo otići liječniku jer si to nisu mogli priuštiti; 137 600 odraslih transrodnih osoba nema zdravstveno osiguranje; i 667 100 odraslih transrodnih osoba živi 200 posto ispod federalne razine siromaštva“. Kay Van Wey, „Trumpove anti-trans mjere štite predrasude u doba pandemije COVID-19“, Slobodni Filozofski, 11. 10. 2020. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2020/10/trumpove-anti-trans-mjere-stite-predrasude-u-doba-pandemije-covid-19.html

Tekst je preuzet sa portala Slobodni filozofski i on će biti objavljen i kao dio zbornika Romski životi su važni, ur. Maja Solar, Forum Roma Srbije, koji je u pripremi za tisak.

 

Autorka teksta: Paola Yo

 

 

Categories
Blog

Partnersko nasilje u istopolnim partnerskim odnosima

Partnerski odnos vezuje se za neke od najnežnijih emocija. Međutim ovaj odnos neretko može obilovati i neprijatnim emocijama, pa čak i nasiljem. 

Važno je napomenuti da partnersko nasilje ne podrazumeva samo fizičko nasilje, na koje se najčešće pomisli. Ono može biti i emocionalno, psihološko, seksualno, kriminalno uznemiravanje odnosno proganjanje i pretnje. Iako i žrtva i nasilnik imaju tendenciju skrivanja ovakvih elemenata njihove relacije, fizičko nasilje je ponekad najlakše uočljivo zbog povreda koje su vidljive golim okom. Ove povrede mogu biti toliko ozbiljne da ugrožavaju život osobe,  pa je ovom vidu partnerskog nasilja posvećeno više pažnje u odnosu na druge vrste nasilja. Primarno je sačuvati život kao najdragoceniji. Međutim, ne treba zanemariti ni druge vidove nasilja u kojima se žrtva oseća nemoćno, poniženo i uplašeno, a to je neretko obrazac kojem biva učestalo izložena. Posledice bivaju dugotrajne. Narušavanje zdravlja osobe, i psihičkog i fizičkog, depresije, suicida.

U današnje vreme tema partnerskog nasilja dobila je više pažnje i prostora. Put do toga nije bio ni malo lak, praćen je mnogobrojnim žrtvama čije su priče dotakle većinu. Žrtve čiji se glas do tada nije čuo, dobile su priliku da se za njih zna, da se zna kako su živele, ko su bile i šta im se dogodilo. Njihov glas doveo je do velikih promena, uvođenja zakona, osmišljavanja zaštite i prevencije. Nastaju centri koji se bave podrškom, smeštaji koji izmeštaju osobu u sigurnu okolinu. Ove žrtve spasile su mnoge sledeće. Iako razvoj ide u dobrom pravcu, dug put nas deli od zamišljenog cilja, a to je da svaka žrtva zna i ima mogućnost, kome da se obrati i da će joj biti pružena adekvatna zaštita. 

U prvi mah, na pomen partnerskog nasilja najčešće se pomisli na heteroseksualne odnose. Važno je znati da se to događa i u homoseksualnim odnosima gde žrtvama biva još teže. Ovakvi odnosi nisu u dovoljnoj meri prepoznati od strane zajednice niti je njihov status pravno regulisan pa samim time izostaje i zaštita. Većina nas želi uhvatiti svog partnera za ruku i pokazati ga ponosno svima ili samo se prošetati ulicom nedeljom posle podne. A da li to svi i možemo? Teško je govoriti o homoseksualnoj orijentaciji, a  ne pomenuti diskriminaciju. Česta izloženost osudama, fizičkom i psihološkom nasilju od strane pojedinaca ili grupe, isključivanje. Iako zakon reguliše pitanja diskriminacije, iskustva mnogih homoseksualaca govore da je u praksi, kada su oni u pitanju, to drugačije. To dovodi do nepoverenja u institucije sistema. 

Kada govorimo o gej i lezbejskoj populaciji i partnerskom nasilju, važno je napomenuti šta je to drugačije u partnerskim odnosima. Pa ne baš puno toga. Svaka osoba je jedinstvena, a dve osobe upravo tako ostvaruju i svoj jedinstveni emotivni odnos. Kao i heteroseksualni parovi i homoseksualni parovi ostvaruju intimne odnose, koji mogu varirati po dužini i formi, u smislu zabavljanja ili zajedničkog života. Na razliku nailazimo kada  govorimo o braku, sa  ili bez dece, pa i stepenu neprihvaćenosti od porodice, prijatelja i društvene zajednice.  Nemogućnost da istopolni parovi imaju decu, da odnosi budu pravno regulisani pa samim time da uživaju i prava koja kao porodica treba da postoje je trn u oku.

Razlike koje postoje tiču se uređenja odnosa ali ne toliko i same dinamike. Zbog toga ne postoje razlike u utvrđenim obrascima partnerskog nasilja između homoseksualnih i heteroseksualnih parova, ali postoji u vidu zaštite. 

Postoji nastojanje da se partnerski odnosi istopolnih parova regulišu zakonom. Takav predlog nije još usvojen. Kada bi homoseksualni odnosi bili regulisani zakonom, nasilje samo po sebi ne bi nestalo, kao što nije nestalo ni u heteroseksualnim odnosima. Međutim, na taj način bilo bi vidljivo pravnom sistemu. Dobili bi status člana porodice, a Zakonom koji se odnosi na brak i porodicu, bila bi obezbeđena i zaštita od nasilja u porodici.

Iako navedeni zakon ne postoji, nasilje uvek treba prijaviti.  Nema opravdanja za fizičko nasilje. Proveravanje kretanja, razgovora, društvenih mreža i telefona, praćenje, kontrolisani pristup novcu, nisu u redu. Socijalna izolazija kao čest indikator, čini osobu ranjivijom, pa samim tim podložnom partnerskom nasilju. Nekada je teško uperiti prst i odrediti precizno čin nasilja, to prepuštamo nadležnim službama, ali uvek možemo da se oslonimo na emocije. U zdravom partnerskom odnosu ne smeju da budu intnenzivne emocije straha, poniženja, nemoći, zavisnog položaja u odnosu na partnera ili izvršavanja prislinih radnji. Sistem podrške LGB osobama se širi iz dana u dan. Treba istaći važnost društvenih centara, organizacija, savetovališta, omladinskih radnika koji stoje na raspolaganju. 

Osobe koje proživljavaju nasilje nisu same!  

Literatura:

Gajin Saša, Model zalokona o gradjanskom partnerstvu, Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava, April 2020

Ministarstvo unutrašnjih poslova, http://www.mup.gov.rs/wps/portal/sr/gradjani/saveti/!ut/p/z0/fY3LCoMwEEV_RSiuJ9pW7NJVoA8KdVGbTZjGIGPDJGqUfn7zBV1dDhzOBQUdKMaNBozkGV3il6r0_XSrCinKS30QhWiqRtbiWJey2EO7zPrR6t0VI8MZ1H875WicJtWAMp6j_Ubowvp2ZLRLl5yL4I2NjLkYZuxHZMrFgpuNaRkXcqPN1iz42fdkCMJHPn8jiaYB/ 

Alberta Justice Communications (2008). Domestic violence handbook.

Potter-Efron, R. T. (2015). Handbook of anger management and domestic violence offender treatment. Taylor & Francis, Routledge.

Autorka teksta: Sara Saša, dipl. psiholog

Categories
Blog

Partnersko savetovanje- podrška paru u krizi

Dugotrajni konflikti u partnerskim relacijama mogu imati negativan uticaj na mentalno zdravlje ljudi. Ljudi koji su u problematičnim relacijama doživljavaju visok nivo stresa i često mogu razviti razne psihološke poteškoće koja što su depresija, zloupotreba supstanci, ali i razne psihosomatske tegobe. Često parovi dolaze na partnersko savetovanje kada imaju utisak da više ne uspevaju da se međusobno čuju. Ponekad su to konflikti koji traju od samog početka veze, a nekada se parovi zakoče u specifičnim temama ili životnim fazama. Nekada jedan član ili oba imaju razna negativna osećanja kao što su ljutnja, tuga, razočaranost, strepnja, itd. Uglavnom je važan razlog zašto se javljaju baš u tom trenutku. Često je u pitanju neki konflikt ili neka problematična situacija koja je podstakla ili obe ili jednu osobu da potraže pomoć stručnjaka. 

Iz perspektive terapeuta raditi sa parom je vrlo uzbudljiv, dinamičan i često vrlo zahtevan proces. Ono što je zanimljivo iz pozicije psihoterapeuta jeste što se on “bori” za odnos para, a par često dođe u fazi kada je broba u toku, ali međusobna. Nekada imaju želju da terapeut bude sudija i da kaže konačno ko jeste u pravu, a ko nije. Naravno, kada neko dolazi na savetovanje mi znamo da ipak postoji želja da se odnos, ako je to moguće, oporavi. Parovi dolaze sa raznim temama, ali ono što se često ispostavi kao vrlo važna tema jeste komunikacija. Rešavanje konflikata nije stvar samo veštine, to je često komplikovan proces gde se naše individualne karakteristike i karakteristike druge osobe prepliću i gde stvaramo neko pravilo kako mi kao par komuniciramo.

Zašto je teško rešavati konflikte u partnerskim relacijama? Prvo zato što se često osećamo ugroženima. Nekada imamo strah da naša potreba neće biti uvažena, a nekada da ćemo izgubiti drugu osobu. U partnerskom savetovanju pažljiv terapeut će imati priliku da van same teme o kojoj par priča prepozna na koji način pričaju o svojim osećanjima i koliko se zaista razumeju. Moći će i da prepozna dobre strane odnosa para, na koje par često zaboravi kada postoji problem koji frustrira jednu ili obe strane. Konflikt ili sukob nije nešto što treba da se izbegava u odnosu, već nešto što može da doprinese da odnos poraste. Logično je da ljudi smatraju da je njihovo viđenje određene situacije ispravno, te je izazovno kada su ta dva viđanja u suprotnosti. 

Koji su razlozi obraćanja terapeutu i kako to može da pomogne?

Neke od tema sa kojima dolaze parovi su emocionalno neangažovanje partnera, nezadovoljstvo seksualnim odnosom, ljubomora, prevara, konflikti, sukob vrednosti, zloupotreba supstanci, nasilje, teškoće u rešavanju problema, itd. Partnersko savetovanje može da pomogne da se partneri bolje čuju i razumeju, kao i da izraze svoja osećanja, ali i da dobiju važne informacije vezane za probleme sa kojima se suočavaju. Terapeut im može pomoći da bolje razumeju obrasce ponašanja i komunikacije, kao što im može i pružiti podršku pri sprovođenju željene promene. Može im pomoći da usmere svoju energiju ka konstruktivnim načinima rešavanja problema.

LGBT parovi i partnersko savetovanje

Kada je u pitanju partnersko savetovanje istopolnih  parova, važno je da terapeut bude upoznat i sa specifičnim stresorima i procesima koji se dešavaju u ovim odnosima. Nekada ovi parovi imaju dodatne poteškoće u odnosu na heteroseksualne parove. Neki od tih dodatnih izazova su izostanak socijalne podrške, a posebno podrška porodice. Nekada upoznavanje roditelja partnera i prihvatanje od strane partnerove porodice je dugotrajan i izazovan proces. Ponekad razlika u stepenu autovanosti između partnera može predstavljati izazov za funkcionisanje para. Još jedna od specifičnosti koja je prisutna za veliki broj istopolnih parova je ta što često u javnosti nisu prepoznati kao par, što proces zasnivanja porodice može biti komplikovan, kao i svakodnevno suočavanje sa stigmom i homofobijom.

Kada je pravo vreme da par krene na partnersko savetovanje?

Često se dešava da parovi krenu na partnersko savetovanje kada osećaju da odnos visi o koncu. Naravno da je tada izazovnije raditi sa parom jer jedna ili obe strane osećaju veliki broj intenzivnih negativnih emocija, te mogu biti manje spremni na promenu. Naravno ne možemo reći kada je pravo vreme, ali možemo reći da kada partneri osećaju da kvalitet odnosa opada ili kada ne uspevaju da se razumeju uprkos obostranom trudom, da to može biti dobar trenutak da potraže odgovarajuću podršku. Partnersko savetovanje može biti dobar put da se par suoči sa izazovnim temama i da, uz podršku, pronađe put do većeg zadovoljstva partnerskim odnosom, što doprinosi boljem mentalnom i fizičkom zdravlju oba partnera.

Reference:

Greene, G. J., Fisher, K. A., Kuper, L., Andrews, R., & Mustanski, B. (2015). “Is this normal? Is this not normal? There is no set example”: Sexual health intervention preferences of LGBT youth in romantic relationships. Sexuality research and social policy, 12(1), 1-14.

Harway, M. (Ed.). (2004). Handbook of couples therapy. John Wiley & Sons.

Macapagal, K., Greene, G. J., Rivera, Z., & Mustanski, B. (2015). “The best is always yet to come”: Relationship stages and processes among young LGBT couples. Journal of Family Psychology, 29(3), 309–320.

Sholevar, G. (2003). Textbook of family and couples therapy: Clinical applications. American Psychiatric Publishing, Inc..

Autorka teksta: Milica Stanisavljević, dipl. master psiholog

Categories
Blog

Reč-dve za roditelje LGBT+ dece – šta, kako, gde, kuda, i slična pitanja

Tekst koji sledi namenjen je roditeljima LGBT+ dece. Pisan je sa idejom da roditeljima ponudi osnovne informacije i alate u periodu tokom i nakon autovanja deteta. Kao psiholog, u radu sa roditeljima LGBT+ dece često se susrećem sa relativno sličnim dilemama koje nastaju nakon što su roditelji saznali za seksualnu orijentaciju ili transrodni identitet deteta. U ovom trenutku, naglasila bih da te dileme zaista i jesu relativno slične, obzirom da je iskustvo svake porodice specifično, ali i da istraživanja i praksa ipak ne mogu pružiti sve odgovore za sve situacije. Tekst je pisan oslanjajući se na istraživanja u oblasti psihologije i psihološkog savetovanja porodica koje imaju LGBT+ člana, kao i oslanjajući se na dosadašnja iskustva iz prakse. Nadamo se da će ovaj tekst čitaocu služiti kao početni kompas, te da će mu pružiti osnovne informacije i opise dešavanja u porodici prilikom autovanja, i načine na koje se sami roditelji mogu postaviti prema detetu, a da ispoštuju i svoje roditeljske potrebe i dileme, ali i detetov identitet. 

Za početak, važno mi je da roditelji direktno dobiju sledeće informacije: vaše dete nije mentalno bolesno; ono nije „biralo“ svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet i nema kontrolu nad njim niti ga može promeniti; vi niste odgovorni ili krivi za to „što je dete takvo“, možete biti odgovorni za način na koji ćete se suočavati kao porodica sa novom informacijom o detetu; 

 

Počećemo od definicije autovanja. U svom osnovnom značenju, ovaj fenomen odnosi se na saopštavanje svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugoj osobi. Ono po sebi predstavlja zdrav i dobar korak za LGBT+ osobe, obzirom da je ono važan korak u razvoju integrisanog identiteta LGBT+ osoba. Međutim, kada autovanje kao proces posmatramo u okviru porodice, dolazimo da zaključka da ono predstavlja i važan korak u porodičnom sistemu. Važno je imati na umu da autovanje roditeljima za LGBT+ osobe predstavlja jedan od najvećih izazova u odrastanju, posebno ukoliko postoji strah da će osoba biti odbačena od strane porodice zbog svog identiteta. Upravo strahovanje zbog potencijalnog odbacivanja može predstavljati rizik za dobrobit i mentalno zdravlje deteta, što se često vidi kroz povlačenje deteta od porodice, osamljenost, suicidalnost, ali ponekad može voditi ka promenama u ponašanju kao što je zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Do sličnih posledica, prema istraživanjima, može doći i ukoliko LGBT+ osoba bude odbačena od strane porodice zbog svog identiteta. Za roditelje, važno je da razumeju da kod njihove dece može postojati jedan krug samoostvarujućeg proročanstva u vezi sa autovanjem. Taj krug izgleda tako što dete može očekivati i strahovati od odbacivanja, te zbog intenziteta tog straha dete može čak i neutralna ponašanja i reakcije roditelja tumačiti kao odbacivanje, posebno kada su adolescenti u pitanju, te time, iako ne postoji odbacujuća namera roditelja, može doći ipak do konflikta i remećenja porodičnih odnosa. Upravo zbog toga, za roditelje može biti od posebne važnosti da jasno i direktno iskomuniciraju detetu da ga prihvataju, iako im možda treba neko vreme da razumeju i osmisle novu informaciju koju su dobili. Autovanje, stoga, osim razvojne krize za dete, predstavlja i kriznu situaciju za celu porodicu. Ono može dovesti do šoka, iznenađenja, ljutnje, tuge, zabrinutosti, straha kod ostalih članova porodice. Ovakve, ali i druge reakcije, su očekivane reakcije prilikom saznavanja za detetov identitet. Međutim, mogu postojati određene specifičnosti kod roditelja transrodne dece. 

Roditelji transrodne dece mogu biti pod većim rizikom da ne razumeju detetov identitet, obzirom da se o njemu značajno manje govori i piše. Neki roditelji mogu, tokom vremena kada prođu početne faze šoka, početi da osećaju tugu, osećajući da na neki način gube dete koje su poznavale. Kao i prethodno navedene, i ova reakcije je, prema istraživanjima, očekivana. Jer roditelji zaista i gube neke stvari. U slučaju roditelja transrodne dece, oni gube rodni identitet deteta koji je za njih postojao pre autovanja. Jedan trans momak mi je pričao o tome kako je njegova mama imala potrebnu da napiše pismo njemu iz detinjstva i da se oprosti od ćerke. On je ovu njenu potrebu razumeo i nije je shvatio kao odbacivanje jer je ona sa njim o tome otvoreno i iskreno razgovarala, nastojeći da on razume to kao njen lični proces, a ne nipodaštavanje njegovog rodnog identiteta. Ovaj primer još jednom potvrđuje značaj komunikacije tokom krize autovanja. Nadalje, roditelji trans dece mogu biti posebno zabrinuti oko toga kako proces tranzicije izgleda i operacija kroz koje mora da prođe. Na kraju dana, radi se i o detetovom fizičkom zdravlju. Sve te brige su očekivane i dobre, govore o tome da roditelji razmišljaju o iskustvu deteta, da su zainteresovani. Važno je dobiti tačne informacije o ovim pitanjima, što je moguće u razgovoru sa detetom i stručnjacima. 

Reakcije gubitka, ipak, mogu osetiti i roditelji gej dece i lezbejki. Ovi roditelji mogu percipirati da gube svoja očekivanja, predvidivost i strukturu detetovog života koji su imali za njega ili nju. Ovakva reakcija je veoma prirodna. Roditelji u svojoj ulozi imaju očekivanja od deteta neminovno – da bude zdravo, da bude dobra osoba, da bude uspešna, samostalna, voljena, da ima svoju porodicu, decu, itd. Neka od ovih očekivanja mogu biti manje ili više ugrožena kada saznaju za detetov identitet. Posebno su izazovne za neke roditelje percipirani gubici potomstva, i mogućnost da nikada neće biti baka i deka. Ovo, naravno, ne mora nužno da bude tako, ali je očekivano da roditelji budu zabrinuti oko takvih gubitaka. Specifično za kontekst u kome mi živimo predstavlja roditeljski strah za bezbednost deteta. Roditelji o njemu mogu komunicirati sa detetom i važno je da sa detetom razgovaraju o svojim strahovima, posebno da od samog deteta dobiju informacije na koje načine se ono do autovanja brinulo o svojoj bezbednosti ili šta oni kao tim mogu zajedno da urade kako bi dete bilo bezbednije (npr. saradnja sa školom i zaštita deteta od diskriminacije u školi, komunikacija kada se dete kasno vraća kući, razgovor sa neprihvatajućim članovima porodice, itd.). Odluka o tome kako će se porodica nositi sa ovim izazovima može biti zajednička. Roditelji, imajte na umu da vaše dete već ima iskustva u življenju svog života, i da može biti značajan izvor informacija kako se neke dileme mogu razrešiti. 

U radu sa LGBT+ mladima često sam se susretala sa ljutnjom dece prema roditeljskim izjavama „samo da niko ne sazna“, „nemoj da kažeš drugima“, itd. Njihova ljutnja je razumljiva, obzirom da deca to neretko percipiraju kao skrivanje i neprihvatanje. Oni su nestrpljivi (roditeljima se najčešće autuju poslednjima) da započnu slobodniji život. Međutim, roditeljima često treba vremena da se prilagode. Ova „vremenska neusklađenost“ može takođe predstavljati rizik za konflikte u porodici. Važno je da se sa detetom jasno iskomunicira vreme koje je roditelju potrebno da se prilagodi, kao i sa njim dogovoriti kako će autovanje široj porodici izgledati i kako će se odvijati (ko će kome reći, kada, šta ako neko ne prihvata, itd.). Kao i svaka kriza u porodici, i ova sa sobom nosi mogućnost da se naprave nove strategije i planovi suočavanja su izazovima. Iz kriza se i raste. 

Korisni koraci koje roditelji mogu preduzeti kako bi se lakše nosili sa novonastalom krizom jeste da potraže validan izvoz informacija o detetovom identitetu, obrate se proverenim i senzibilisanim stručnjacima za pomoć ukoliko osećaju potrebu, da razgovaraju sa detetom i informacije traže od njega (ono sigurno ima više znanja i iskustva o svom iskustvo čak i od stručnjaka). Verujte detetu, verujte njegovom osećaju. I slušajte šta vam govori. Možete dati sebi vremena da o tome razmišljate, ali naglasite detetu da vam treba vremena i da ga prihvatate, iako vam je izazovno da se prilagodite. Vaše dete predstavlja najbolji izvor informacije ukoliko izgradite strategiju komunikacije sa njim u kojoj ćete poštovati njegove doživljaje i iskustva, te pitati kako biste saznali, a ne osporili njegov identitet. Prihvatili, neprihvatili, vaše dete se neće promeniti, već vaš odnos. Zajedno ste u ovoj krizi, kao što se kao porodica zajedno bili i u ranijim krizama. 

Ukoliko imate dodatna pitanja i dileme možete se obratiti na mejl savetovaliste@izadji.rs, vedrana@izadji.rs ili nas kontaktirati putem društvenih mreža i pridružiti se grupi podrške za roditelje i sa njima podeliti svoje iskustvo. Svakako, niste sami, čak i ako tako može izgledati ponekad!

 

Literatura:

Hegedus, K. J. (2009). When a Daughter Becomes a Son: Parents’ Acceptance of Their Transgender Children (Unpublished doctoral dissertation). The California School of Professional Psychology, Alliant International University, San Francisco.

LaSala, M. C. (2000). Lesbians, gay men, and their parents: Family therapy for the coming‐out crisis. Family process, 39(1), 67-81.

Mirkovic, V. and Jerkovic, I. (in press). Experiences of Mothers of LGBTQ Children in Serbia_ What Comes After Coming Out. Qualitative report (26), 3.

Ryan, C., Rassel, S. T., Huebner, D., Diaz, R., & Sanchez, J. (2010). Family Acceptance in Adolescence and the Health of LGBT Young Adults. Journal of Child and Adolescente Psychiatric Nursing, 23(4), 205 – 213.

Savin Williams, R. C., & Dube, E. M. (1998). Parental Reactions to Their Child’s Disclosure of a Gay/Lesbian Identity. Family Relations, 47, 7–13.

Srdanović, J. (2012). Suicidalno ponašanje homoseksualno orijentisanih mladića (Nepublikovana doktorska disertacija). Filozofski fakultet, Novi Sad.

Autorka teksta: Vedrana Mirković, dipl. master psiholog

Categories
Blog

Porodični odnosi i autovanje

Šta je autovanje i zašto je važno?

Autovanjem nazivamo proces tokom kog osoba sebe identifikuje i predstavlja se kao homoseksualna ili trans osoba – porodici, prijateljima, društvenoj zajednici.

Prema mnogobrojnim autorima, autovanje prema roditeljima predstavlja jednu od najvažnijih životnih prekretnica u životu mladih LGBT osoba. Ovo je za mlade osobe važan korak jer predstavlja istupnicu i prvi stepenik ka razvoju integrisanog identiteta. Autovanju je najčešće prethodio određeni period psihološke pripreme, konfuzije i nelagodnosti mlade osobe. Sam čin javnog saopštavanja svog seksualnog i/ili rodnog identiteta najčešće je praćen osećanjima anksioznosti i nesigurnosti, kao i straha od negativnih reakcija i odbacivanja od strane najbližih.

Koje promene se dešavaju na nivou porodičnog sistema?

Kada dođe do autovanja, za članove porodice je to u najvećoj meri iznenađujuće. Iako određen broj roditelja izjavljuje da je neke znakove seksualnog i/ili rodnog identiteta svog deteta primećivalo i ranije, najveći broj njih autovanje mlade osobe doživi kao iznenađenje i šok. U tom smislu, članovima porodice je takođe potrebno neko vreme da ovu informaciju procesuiraju i obrade (nekad su za to potrebni meseci, a nekada čak i godine). Osećanje šoka i neverice praćeno je zbunjenošću, pitanjima da li je porodica na neki način tome doprinela, da li se seksualni i rodni identitet može promeniti, da li postoji nešto što oni mogu da učine i sl. Kada članovi porodice shvate konačnost ovog procesa, može se javiti otpor, ljutnja, krivica ili depresija. Ova osećanja su normalna i očekivana i ukazuju na proces tugovanja kroz koji članovi porodice prolaze – tugovanje zbog očekivanja koja su imali o svom detetu (bratu, sestri), zbog budućnosti kojoj su se nadali, a za koju sada smatraju da se neće ostvariti (npr. Venčanje deteta, uloga bake i deke i sl.). Takođe, ovaj proces praćen je i osećanjima straha i zabrinutosti – kako za fizičku bezbednost i zdravlje LGBT člana porodice, tako i za njegovu budućnost u diskriminatornom i homofobnom društvu.

Autovanje mlade LGBT osobe ne izaziva promene samo na individualnom planu svakog člana porodice, već i na svim nivoima porodičnog sistema. Ove promene se odnose na način komunikacije, redefinisanje uloga i pravila koja su do tada važila u porodici (kako se ponašati kao LBGT član porodice, kako biti porodica sa LGBT članom u široj porodičnoj i socijalnoj sredini itd.), porodičnih verovanja, očekivanja… Različiti načini suočavanja i različita brzina prihvatanja novog identiteta člana porodice mogu dovesti do privremenog udaljavanja, smanjenja komunikacije ili pak, pojačanih konflikata između članova porodice. Naravno, autovanje mlade osobe može, na kraju, dovesti i do pozitivnih promena u porodičnom sistemu – većeg razumevanja i toleranicije, te jačanja porodičnih odnosa i otvorenije komunikacije. Članovi porodice se tada osećaju slobodno da budu ono što jesu, osećaju prihvatanje i razumevanje, te porodicu više nego ikada doživljavaju kao utočište i sigurnu bazu.

Osim promena na individualnom planu i na polju porodičnih odnosa, promene se dešavaju i u odnosu porodice kao sistema sa spoljašnjom sredinom (komšije, rođaci, prijatelji, poznanici). Na ovom planu, pred porodicu se stavlja zahtev prihvatanja i javnog komuniciranja svog novog, porodičnog identiteta (porodica sa LGBT članom), što često podrazumeva promene u socijalnoj mreži porodice – udaljavanje od nekadašnjih prijatelja i poznanika koji ne pokazuju razumevanje i podršku, te povezivanje sa članovima drugih porodica LGBT zajednice.

Kako olakšati ove promene svim članovima porodice?

Na prvom mestu, važno je biti otvoren i imati razumevanja, kako za LGBT člana porodice, tako i za sebe. Kada je u pitanju član porodice koji se autovao, koliko god da smo zbog toga ljuti, iznenađeni ili razočarani, treba da imamo u vidu količinu hrabrosti koju je to iziskivalo – biti ono što jesi uprkos strahu od odbacivanja tebi najbližih, članova porodice. Ovaj čin treba da posmatramo kao izraz poverenja i traženje prihvatanja i podrške, a ne kao bunt, bezobrazluk ili napad na porodične vrednosti. Kada su u pitanju članovi porodice, veoma je važno da sebi damo vremena za obradu novih informacija i svih osećanja koja to sa sobom nosi. Ukoliko osetimo da je to ne možemo sami, pomoć i podršku možemo potražiti i kod psihologa.

Veoma važan faktor u procesu prihvatanja novog identiteta člana porodice jeste informisanje o istom. Sasvim je normalno da se u periodu autovanja mlade osobe kod članova porodice jave mnogobrojna pitanja i nedoumice. Kako bismo bolje razumeli sa čim se suočava mlada LGBT osoba i šta očekuje nas kao porodicu, možemo potražiti odgovarajuću literaturu na internetu, pogledati nekoliko filmova sa ovom tematikom, potražiti lične priče i iskustva osoba koje su se autovale u javnosti ili kontaktirati neku od organizacija u zajednici koja pruža podršku LGBT osobama i njihovim porodicama.

Istraživanja pokazuju da je jedan od ključnih faktora za lakšu tranziciju porodice i integrisanje njihovog novog identiteta otvorena komunikacija i razgovori sa članovima porodice o tome kako se osećaju, šta ih brine, zbog čega strahuju i sl. Na ovaj način članovi porodice pružaju podršku jedni drugima, ali i redefinišu dotadašnji porodični identitet, zajedno grade nove porodične uloge i dogovaraju se oko novih pravila (kako se obraćamo jedni drugima, kako razgovaramo o partnerskim odnosima i seksulanosti, kako komuniciramo svoje potrebe i očekivanja i sl.).

Takođe, veoma značajan resurs mogu biti i grupe podrške. Povezivanje sa ljudima sa istim ili sličnim iskustvom, članovima porodice često bude lekovito – vide da nisu sami, da se drugi ljudi osećaju slično kao i oni, te dobiju emotivnu podršku i praktične savete za lakše suočavanje sa situacijom u kojoj se u tom trenutku nalaze.

Na kraju, najvažnije je znati da niste sami i da u bilo kom trenutku možete da se obratite stručnjaku koji će vam pomoći da lakše izađete na kraj sa svojim osećanjima. Iako je zahtevno i predstavlja izazov za celu porodicu, ne treba gubiti iz vida pozitivne ishode uspešnog prevladavanja ove krize – bolji i kvalitetniji odnosi, osećaj pripadnosti i psihološko blagostanje svih članova porodice.

 

Literatura:

Srdanović Maraš, J. i Marković, V. (2019). Priručnik za rad sa mladim LGBT osobama i njihovim porodicama, Grupa Izađi.

Willoughby, B., Doty, N., & Malik, N. (2008). Parental Reactions to Their Child’s Sexual Orientation Disclosure: A Family Stress Perspective. Psychology Press, 8, 70-91.

Baptist, J., & Allen, K. (2008). A Family’s Coming Out Process: Systemic Change and Multiple Realities. Springer Science+Business Media, 30, 92-110.

Luke, M., & Goodrich, K. (2015). Workinf with Family, Friends and Allies of LGBT Youth. Journal for Social Action in Counseling and Psychology, 7, 63-83.

Autorka teksta: Gordana Jandrić, dipl. master psiholog

Categories
Blog

Da li ste se javili psihologu, i zašto ne?

Razlozi zbog kojih se možemo javiti psihologu i započeti psihoterapijski proces proizilaze iz specifičnog iskustva svakoga od nas. Psihoterapijski proces sa gej, biseksualnim ili transrodnim klijentima je na mnoge načine sličan onom sa strejt, gender-conforming ili cis klijentima. Svesni smo različitih aspekata života koji mogu biti teški, bolni ili zbunjući, a na koje nailazimo nezavisno od našeg rodnog identiteta i seksualne orijentacije. 

U našem savetovalištu nudimo besplatno savetovanje i podršku LGBTI* mladima. Kroz dosadašnje iskustvo, primetili smo neke važne teme, o kojima možete čitati u nastavku ovog teksta.

 

Romantične veze

 

Romantične veze predstavljaju ključan razvojni kontekst za adolescente, a prva romantična iskustva mogu uticati na način na koji ulazimo i gradimo romantične veze u odraslom dobu.

U turbulentnim tinejdžerskim godinama, većina nas je gradila očekivanja o romantičnim odnosima na osnovu serija, filmova ili knjiga. Danas, mejnstrim kultura i dalje manjka reprezentativnih likova, koji bi na realističan način prikazali dinamiku ne-heteroseksualnih veza.

Ko koga zove na prvi dejt? Koliko se čeka na prvi seks i ko ga inicira? Ko kome prvi kaže “Volim te”? Ko koga prosi? Ko raskida, a ko moli za pomirenje?

Deluje da na ova pitanja nije teško odgovoriti, ali se često susrećemo sa tim da nam mejnstrim kultura i dalje nudi odgovore bazirane na heteronormativnim načelima. 

Ukoliko se nađemo zbunjeni povodom toga kako želimo da naš odnos sa nekom osobom izgleda, psihoterapija može biti dobro mesto za razmišljanje o ovim temama. Možemo otkriti da u odsustvu pravila zapravo nalazimo slobodu, ili prestati da se osuđujemo zato što ipak naginjemo ka tradicionalnijim vrednostima. 

 

Identitet na poslu

 

Iako je identitet generalno važna tema za mlade ljude, pitanje identiteta na poslu ili u školi je važno za bilo koga od nas. Svako od nas, na razne načine, svakodnevno komunicira svoj identitet sa ljudima oko sebe. Šaljemo jedni drugima mini signale povodom toga ko smo, što zadovoljava unutrašnju potrebu da predvidimo svet oko sebe. 

Ukoliko postoji važan deo našeg identiteta koji moramo kriti, to postaje još jedan zadatak na našoj svakodnevnoj “to-do” listi. Istraživanje o položaju LGBT+ osoba na tržištu rada, sprovedeno 2018. godine od strane Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS, ukazalo je na to da se svega 20% LGBT+ osoba u Srbiji oseća slobodno da ispoljava svoju seksualnu orijentaciju na radnom mestu.

Psihoterapija može biti dobar način da sagledamo sebe u kontekstu kolektiva. Kroz terapijski proces, osoba se može osnažiti da na poslu slobodno izražava sebe, ili može dobiti podršku i izgraditi zdrave strategije prevladavanja ukoliko joj radno mesto ne dozvoljava da neinhibirano komunicira svoj identitet.

 

Tihi gubici i tihe pobede

 

U sklopu ljudske prirode je i potreba da sa drugim ljudima delimo svoje iskustvo. Za osobe koje pripadaju LGBTI* populaciji, stresni životni događaji mogu biti otežani i zbog toga što su resursi za prevladavanje ograničeni. Istraživanja su pokazala da je pripadnost LGBTI* manjinskoj grupi povezana sa višom stopom depresije kod pripadnika ove grupe, a kao rezultat stigmatizacije seksualnih i rodnih identiteta.

Današnje društvo poseduje već uspostavljene rituale organizovane oko pozitivnih i negativnih životnih događaja. Roditelji nam pomažu da se selimo, prijatelji nam donose sladoled kada raskinemo i bake i deke nas neguju kada smo bolesni. Ukoliko postoji neki aspekt našeg života koji ne komuniciramo sa ljudima oko sebe, imamo manje šanse da dobijemo podršku koja nam je potrebna. Pa tako naši roditelji ne znaju da već nedeljama patimo zbog raskida, niti šef na poslu ima razumevanja za to što smo skoro započeli hormonsku terapiju. Baka ne zna da smo baš sinoć imali svoj prvi seks.

Prolazimo kroz niz tihih, skrivenih gubitaka i pobeda. Kroz psihoterapijski proces možemo naučiti da vidimo šta nam je sve na tanjiru i razvijemo empatiju prema sopstvenom iskustvu. Možemo i naučiti da nam pobede, iako nekada tajne, budu jednako važne i posebne.

Literatura:

Collins, W. A., Welsh, D. P., & Furman, W. (2009). Adolescent romantic relationships. Annual review of psychology, 60, 631-652.

Feiring, C. (1999). Gender identity and the development of romantic relationships in adolescence. The development of romantic relationships in adolescence, 211-232.

Milanović, M., & Antonijević Priljeva, M. (2018). Istraživanje položaja LGBT osoba u oblasti rada i zapošljavanja. Beograd: Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS

Mongelli, F., Perrone, D., Balducci, J., Sacchetti, A., Ferrari, S., Mattei, G., & Galeazzi, G. M. (2019). Minority stress and mental health among LGBT populations: an update on the evidence.

Autorka teksta: Aleksandra Marković, dip. psiholog

Categories
Blog

Kako sam ovo preživeo_la? – Psihološka otpornost u zajednici

Veliki broj teorijskih modela u psihologiji polazi od pretpostavke da izloženost stresorima ili negativnim iskustvima značajno utiče na kvalitet psihološkog funkcionisanja. Stresor se može definisati kao ugrožavajući ili izazovno događaj i/ili iskustvo koje podrazumeva promenu i zahteva dodatne napore osobe da se prilagodi na novonastalu situaciju. Ako pogledate literaturu koja govori o mentalnom zdravlju LGBTI* osoba vrlo verovatno ćete naići na podatke koji pokazuju da se LGBTI* osobe suočavaju sa velikim brojem poteškoća i stresora. Na primer rezultati istraživanja ukazuju da su mlade LGBTI* osobe češće izložene verbalnom i fizičkom zlostavljanju u odnosu na svoje heteroseksualne vršnjake. Pored “univerzalnih” i razvojno očekivanih stresora, odnosno stresora koji nisu nužno vezani za identitet i seksualnu orijentaciju osobe, LGBTI* osobe su dodatno izložene specifičnim hrnoničnim stresorima poput viktimizacije, predrasuda i diskriminacije. Istovremeno, LGBTI* osobe se vrlo često susreću sa iskustvima odbacivanja i neprihvatanja od strane roditelja i/ili porodice i/ili vršnjaka. 

Kako izloženost negativnim iskustvima može da utiče na mentalno zdravlje LGBTI* mlade osobe? 

Rezultati psiholoških istraživanja ukazuju da prisustvo stresora može da ostvari negativne posledice na kvalitet života LGBTI* osobe, kao i da dugoročna izloženost negativnim iskustvima čini osobu podložnijom za ravoj psihičkih poteškoća. Na primer, mlade LGBTI* osobe su u odnosu na heteroseksualne vršnjake u mnogo većem riziku da se upuste u različite oblike rizičnih ponašanja poput zloupotrebe supstanci, nasilničkog ponašanja i rizičnog seksualnog ponašanja. Takođe, ispoljavaju viši nivo distresa, depresivnosti i anksioznosti i izveštavaju o značajno nižem nivou blagostanja. LGBTI* mladi su takođe u većem riziku da razvijaju suicidalne ideje i pokušaju samoubistvo.

Čitajući ove podatke može se stvoriti utisak da su mlade LGBTI* osobe unapred “osuđene” na lošije funkcionisanje. Iako nam prethodno navedene informacije značajno pomažu da razumemo sa kakvim sve izazovima i rizicima se suočavaju, čini se da ponekad ovakva istraživanja ne nude celukupnu sliku o psihološkom funkcionisanju ove grupe ljudi. Naime, iako stresori mogu negativno na utiču na mentalno zdravlje, istraživanja zapravo pokazuju da je veliki broj ljudi sposoban da se nosi čak i sa veoma traumatičnim iskustvima, a da prisustvo stresora ne mora nužno da dovede do psiholoških tegoba i disfunkcionalnosti. 

Koliko su LGBTI* osobe “psihološki otporne” na životne poteškoće?

Uprkos izloženosti lošim iskustvima većina mladih LGBTI* osoba uspeva da razvije pozitivne strategije suočavanja sa stresom i manifestuje dobro psihološko funkcionisanje kasnije u odraslom dobu. Jedno od objašnjenja ovog podatka jeste da stresna iskustva mogu biti od pomoći osobi da razvije veštine koje primenjuje u prevazilaženju (neizbežnih) budućih stresora. Psihologija nam govori da suočavanje sa lošim iskustvima i uspešno prevladavanje istih može pomoći da budućim problemima pristupamo sa  više vere u sebe i u svoje sposobnosti.

Kada psiholozi govore o pozitivnoj adaptaciji uprkos negativnim okolnostima oni koriste termin rezilijentnost ili psihološka otpornost. Rezlijentnost možemo razumeti kao sposobnost uspešnog oporavka ili adaptacije nakon stresnih događaja. Dobro funkcionisanje bez postojanja negativnih životnih događaja se ne smatra rezilijentnim. Važno je naglasiti da psihološka otpornost ne podrazumeva potpuno odsustvo neugodnih emocija i/ili patnje nakon izloženosti negativnim iskustvima. Ona se zapravo odnosi na sposobnost da izađemo na kraj sa problemima i da se relativno brzo oporavimo od stresa. 

Šta može da pomogne mladoj LGBTI* osobi da uprkos svim izazovima (p)ostane rezilijentna? 

U pokušajima da odgovore na to pitanje istraživači su došli do rezultata da dobri odnosi sa vršnjacima i/ili podrška važne odrasle osobe može da ublaži negativne efekte diskriminacije. Takođe, osećaj pripadnosti LGBTI* zajednici i povezanost sa njom kao i aktivizam su neki od činilaca koji pomažu osobi da izađe na kraj sa posledicama iskustva neprihvatanja ili odbacivanja roditelja i porodice. Zadovoljavajuća partnerska veza može da ublaži negativne efekte mikrostresora na blagostanje mlade LGB osobe. A koristan podatak je da iako su mladi koji se autuju u većem riziku od verbalnog i fizičkog nasilja, oni ipak u odraslom dobu pokazuju znake dobrog psihološkog funkcionisanja i imaju više podrške u odnosu na osobe koje se nisu autovale. Traženje podrške onda kada osetimo da nam je potrebna je značajna veština koja može da doprinese jačanju rezilijentnosti.

Prethodno navedeni podaci nam mogu ukazati šta može da pomogne mladoj LGBTI* osobi da uspešno prevaziđe poteškoće. Takođe, važno je naglasiti da nije potrebno da svi od navedenih činilaca budu prisutni da bi osoba (o)jačala rezilijentnost.

Čija je odgovornost da (o)jača psihološku otpornost LGBTI* mladih?

Rezilijentnost nije nešto sa čim se osoba rađa ili ne, već zavisi i od sistema koji okružuju osobu. Psihološka otpornost je pre svega proces gde osoba uči da prevaziđe životne poteškoće koristeći se raznim veštinama ali i resursima okoline. Rezilijentnost LGBTI* osobe zavisi od aktivnog napora da prevaziđe poteškoće ali i od dostupnosti i mogućnosti korišćenja resursa okoline (podrška vršnjaka, porodice, psihološka pomoć, zakoni itd). 

LGBTI* osoba se zaista suočava sa velikim brojem poteškoća i izazova ali to je ne čini nužno vulnerabilnom ili disfunkcionalnom. Uprkos svim negativnim iskustvim i okolnostima većina LGBTI* osoba pokazuje znake pozitivne adaptacije na životne poteškoće. Mlade LGBTI* osobe su zapravo vrlo hrabre što uprkos teškim i izazovnim životnim okolnostima ponalaze način da brinu o sebi i aktivno doprinose jačanju svoje psihološke otpornosti. 

Značajno je da LGBTI* osobe prepoznaju svoje sposobnosti, snage i reusrse koje imaju na raspolaganju ali je važno i da društvo (porodica, vršnjaci, stručnjaci, zajednica, ljudi koji donose odluke) ne “prepuštaju” mladim LGBTI* osobama da sami nose “teret odgvornosti” za nošenje sa svim životim nedaćama. Zadatak društva je da podeli taj teret odgovornosti sa njima i da omugući potrebne resurse koji mladoj LGBTI* osobi mogu pomoći da razvija i (o)jača svoju rezilijentnost. 

Literatura:

  • Asakura, K. (2017). Paving Pathways Through the Pain: A Grounded Theory of Resilience Among Lesbian, Gay, Bisexual, Trans, and Queer Youth. Journal od Research on Adolescence, 27 (3).
  • Asakura, K. (2016). It Takes a Village: Applying a Social Ecological Framework of Resilience in Working with LGBTQ Youth. Families in Society: the Journal of Contemporary Human Services, 97 (1), 15-22.
  • Hammen, C. (2005). Stress and depression. Annu. Rev. Clin. Psych., 1, 293-319.
  • Masten, A. S. (2001). Ordinary magic: Resilience processes in development. American Psychologist, 56 (3), 227.
  • Srdanović-Maraš, J. i Mirković, V. (2019). Priručnik za rad sa LGBT mladim osobama i njihovim porodicama. Novi Sad: Impress solutions.
  • Zimmerman, M. A., & Arunkumar, R. (1994). Resilienncy research: Implications for school and policy. Social Policy Report: Society for Research in Chil Development, 8 (4), 1-17.

Autorka teksta: Marija Rosandić, dipl. master psiholog

 

Categories
Blog

Prema boljem razumevanju transrodnih osoba

Transrodnost je pojam koji se odnosi na osobe čiji se rodni identitet razlikuje od pola pripisanog po rođenju, osobe čije se rodno izražavanje znatno razlikuje od onog koji se tipično vezuje za određeni pol, a takođe i osobe koje odbijaju tradicionalno i kulturološki uslovljenu dihotomiju roda (misli se na podelu na „muško“i „žensko“) (Institute of Medicine, 2011). Neki od identiteta koje obuhvata pojam transrodnosti uključuje transrodne muškarce (osobe koje imaju pripisan ženski pol po rođenju, a koje se identifikuju kao muškarci), i transrodne žene (osobe koje imaju pripisan muški pol po rođenju, a koje se identifikuju kao žene). U varijacije rodnih identiteta spadaju rodno fluidne i rodno nebinarne osobe, odnosno osobe koje svoj rodni identitet ne doživljavaju kao isključivo “muški” ili “ženski”. 

Transrodne osobe se često susreću sa raznim oblicima diskriminacije, stigmatizacije, predrasuda i rodno zasnovanog nasilja, gotovo u svim područjima života (Mitchell i Howarth, 2009; Bradford, Reisner, Honnold i Xavier, 2013). Transfobija kao koncept sličan homofobiji povezan je sa stigmatizacijom ljudi koji usvajaju atipične rodne kategorije ili poseduju određeni stepen nesklada između pola pripisanog na rođenju i rodnog izražavanja (Sugano, Nemoto i Operario, 2006). Kada govorimo o stigmatizaciji tranrodnih osoba, neki istraživači prave razliku između “slućene” stigme (eng. felt stigma) i stvarne stigme, pri čemu se “slućena” stigma javlja kada su osobe svesne posedovanja stigmatizujuće osobine, a odnosi se na stalno procenjivanje socijalnih situacija i strah od stvarne stigme, odnosno od iskustva diskriminacije na osnovu rodnog identiteta. “Slućena” stigma može da motiviše osobu da sakriva vlastiti identitet, izbegava većinsku populaciju ljudi koji nisu stigmatizovani, što ima zaštitnu funkciju, ali može značajno da utiče na smanjivanje kvaliteta života i na nastanak psihičkih poteškoća (Scambler, 1989).

Mnoga istraživanja pokazuju da je psihičko i fizičko zdravlje pod većim rizikom kod pripadnika seksualne, rasne i rodne manjine, u odnosu na pripadnike većinske populacije. Transrodne osobe kao pripadnice grupe rodne manjine, nalaze se u socijalnim situacijama koje su po svojoj prirodi drugačije od odnih s kojima se susreću pripadnici većine. Prema konceptu socijalnog stresa, upravo složene socijalne situacije u kombinaciji sa ličnim događajima igraju značajnu ulogu u narušavanju zdravlja transrodnih osoba (Meyer, 2003). Dakle, važno je da se razume da narušavanje psihičkog i fizičkog zdravlja kod transrodnih osoba nije uslovljeno rodnim identitetom, nego stresom koji velikim delom potiče iz socijalnih situacija, a koje su često uslovljene kulturološkim obrascima. Manjinski stres se nalazi u okolnostima okoline u vidu predrasuda i diskriminacije, u očekivanju osobe da će se desiti odbacivanje i u internalizaciji negativnih socijalnih stavova. 

S obzirom da istraživanja govore u prilog tome da upravo društvo često predstavlja stresogeni faktor koji utiče na narušavanje zdravlja transrodnih osoba, možemo se zapitati kako da razvijamo afirmativan pristup prema transrodnim osobama, šta je do nas kao pojedinaca i gde je naša odgovornost. Jedna od tema jeste da razmišljamo na koji način možemo menjati naše životne, a u okviru njih i rodne uloge. Na primer, uzmimo ulogu radnika: prilikom zapošljavanja nam radna uloga izgleda verovatno drugačije nego posle godinu dana, zato što se uloga vremenom menja, kreira, u najboljem slučaju uspevamo da je prilagodimo i sebi i objektivnim potrebama. Ili uloga duhovne osobe: ova uloga često počinje nekim naučenim idejama, a vremenom možda sve više istražujemo i osluškujemo koja vrsta duhovnosti nama godi. Tako može da se menja i rodna uloga. Možemo posmatrati rod u vidu dimenzije umesto kategorije, pa prema tome svako od nas ima pravo da zauzme mesto na dimenziji u odnosu na to u kojoj meri, i u kojim situacijama, se oseća “feminino” ili “maskulino”, bez pritiska da se određujemo samo kao “pripadnica ženskog roda” ili “pripadnik muškog roda”, odnosno da sebe svrstamo u rigidne kategorije i samim tim živimo ustaljene kulturološke obrasce. Ovakvo shvatanje roda u velikoj meri doprinosi boljem razumevanju transrodnog identiteta.

Istraživanja nam pokazuju da su neki od zaštitnih faktora koji mogu ublažiti učinke manjinskog stresa na zdravlje socijalna podrška, samoprihvatanje, doživljaj ponosa ličnog identiteta, integracija manjinskog identiteta (Bockting i sar., 2013). Podrška porodice i prijatelja je povezana sa boljim zdravstvenim ishodima, boljim kvalitetom života, većim samopoštovanjem, manjom usamljenošću i manjom internalizacijom transfobije (Schofield, 2015). Prema modelu manjinskog stresa otkrivanje rodnog identiteta trebalo bi da ublaži učinke manjinskog stresa (nasuprot sakrivanju), jer ono omogućuje pojedincima da se povezuju sa drugim pripadnicima manjinske grupe, što povratno utiče na sticanje veština suočavanja i dobijanje podrške (Hendricks i Testa, 2012). Dakle, važno je učestovati u pravljenju pogodne atmosfere u društvu u pravcu omogućavanja da se pojedinci mogu procenjivati u odnosu na sebi slične u okolini gde rodna nenormativnost nije stigmatizovana, a takođe i podsećati jedni druge na to da se češće postavljamo u ulogu onih koji rodni identitet ne doživljavaju kao većina, jer je empatija jedini put prema svatanju potreba bilo koje grupe ljudi.

Literatura:

Bockting, W. O., Miner, M. H., Swinburne Romine, R. E., Hamilton, A., Coleman, E. (2013).  Stigma, Mental Health, and Resilience in an Online Sample of the US Transgender Population. American Journal of Public Health, 103(5), 943-951.

Bradford, J., Reisner, S. L., Honnold, J. A., Xavier, J. (2013). Experiences of Transgender-Related  Discrimination and Implications for Health: Results From the Virginia Transgender Health Initiative Study. American Journal of Public Health, 103(10), 1820-1829.

Hendricks, M. L., Testa, R. J. (2012). Conceptual Framework for Clinical Work With Transgender and Gender Nonconforming Clients: An Adaptation of the Minority Stress Model. Professional Psychology: Research and Practice, 43(5), 460–467.

Institute of Medicine (2011). The Health of Lesbian, Gay, Bisexual, and Transgender People:  Building a foundation for better understanding. Washington, DC: The National Academies Press.

Meyer, I. H. (2003). Prejudice, Social Stress, and Mental Health in Lesbian, Gay, and Bisexual  Populations: Conceptual Issues and Research Evidence. Psychol Bull, 129(5), 674-697.

Mitchell, M., Howarth, C. (2009). Trans research review. Equality and Human Rights  Commission, 1-84.

Scambler, G. (1989). Epilepsy. London: Routledge.

Schofield, K. A. (2015). Protective Factors for Transgender Adults. Department of Psychology, 

The Ohio State University

Sugano, E., Nemoto, T., Operario, D. (2006). The Impact of Exposure to Transphobia on HIV Risk  Behavior in a Sample of Transgendered Women of Color in San Francisco. AIDS and Behavior, 10(2), 217-225.

Autorka teksta: Irina Šanta, dipl. master psiholog