savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog

Kako sam ovo preživeo_la? – Psihološka otpornost u zajednici

Veliki broj teorijskih modela u psihologiji polazi od pretpostavke da izloženost stresorima ili negativnim iskustvima značajno utiče na kvalitet psihološkog funkcionisanja. Stresor se može definisati kao ugrožavajući ili izazovno događaj i/ili iskustvo koje podrazumeva promenu i zahteva dodatne napore osobe da se prilagodi na novonastalu situaciju. Ako pogledate literaturu koja govori o mentalnom zdravlju LGBTI* osoba vrlo verovatno ćete naići na podatke koji pokazuju da se LGBTI* osobe suočavaju sa velikim brojem poteškoća i stresora. Na primer rezultati istraživanja ukazuju da su mlade LGBTI* osobe češće izložene verbalnom i fizičkom zlostavljanju u odnosu na svoje heteroseksualne vršnjake. Pored “univerzalnih” i razvojno očekivanih stresora, odnosno stresora koji nisu nužno vezani za identitet i seksualnu orijentaciju osobe, LGBTI* osobe su dodatno izložene specifičnim hrnoničnim stresorima poput viktimizacije, predrasuda i diskriminacije. Istovremeno, LGBTI* osobe se vrlo često susreću sa iskustvima odbacivanja i neprihvatanja od strane roditelja i/ili porodice i/ili vršnjaka. 

Kako izloženost negativnim iskustvima može da utiče na mentalno zdravlje LGBTI* mlade osobe? 

Rezultati psiholoških istraživanja ukazuju da prisustvo stresora može da ostvari negativne posledice na kvalitet života LGBTI* osobe, kao i da dugoročna izloženost negativnim iskustvima čini osobu podložnijom za ravoj psihičkih poteškoća. Na primer, mlade LGBTI* osobe su u odnosu na heteroseksualne vršnjake u mnogo većem riziku da se upuste u različite oblike rizičnih ponašanja poput zloupotrebe supstanci, nasilničkog ponašanja i rizičnog seksualnog ponašanja. Takođe, ispoljavaju viši nivo distresa, depresivnosti i anksioznosti i izveštavaju o značajno nižem nivou blagostanja. LGBTI* mladi su takođe u većem riziku da razvijaju suicidalne ideje i pokušaju samoubistvo.

Čitajući ove podatke može se stvoriti utisak da su mlade LGBTI* osobe unapred “osuđene” na lošije funkcionisanje. Iako nam prethodno navedene informacije značajno pomažu da razumemo sa kakvim sve izazovima i rizicima se suočavaju, čini se da ponekad ovakva istraživanja ne nude celukupnu sliku o psihološkom funkcionisanju ove grupe ljudi. Naime, iako stresori mogu negativno na utiču na mentalno zdravlje, istraživanja zapravo pokazuju da je veliki broj ljudi sposoban da se nosi čak i sa veoma traumatičnim iskustvima, a da prisustvo stresora ne mora nužno da dovede do psiholoških tegoba i disfunkcionalnosti. 

Koliko su LGBTI* osobe “psihološki otporne” na životne poteškoće?

Uprkos izloženosti lošim iskustvima većina mladih LGBTI* osoba uspeva da razvije pozitivne strategije suočavanja sa stresom i manifestuje dobro psihološko funkcionisanje kasnije u odraslom dobu. Jedno od objašnjenja ovog podatka jeste da stresna iskustva mogu biti od pomoći osobi da razvije veštine koje primenjuje u prevazilaženju (neizbežnih) budućih stresora. Psihologija nam govori da suočavanje sa lošim iskustvima i uspešno prevladavanje istih može pomoći da budućim problemima pristupamo sa  više vere u sebe i u svoje sposobnosti.

Kada psiholozi govore o pozitivnoj adaptaciji uprkos negativnim okolnostima oni koriste termin rezilijentnost ili psihološka otpornost. Rezlijentnost možemo razumeti kao sposobnost uspešnog oporavka ili adaptacije nakon stresnih događaja. Dobro funkcionisanje bez postojanja negativnih životnih događaja se ne smatra rezilijentnim. Važno je naglasiti da psihološka otpornost ne podrazumeva potpuno odsustvo neugodnih emocija i/ili patnje nakon izloženosti negativnim iskustvima. Ona se zapravo odnosi na sposobnost da izađemo na kraj sa problemima i da se relativno brzo oporavimo od stresa. 

Šta može da pomogne mladoj LGBTI* osobi da uprkos svim izazovima (p)ostane rezilijentna? 

U pokušajima da odgovore na to pitanje istraživači su došli do rezultata da dobri odnosi sa vršnjacima i/ili podrška važne odrasle osobe može da ublaži negativne efekte diskriminacije. Takođe, osećaj pripadnosti LGBTI* zajednici i povezanost sa njom kao i aktivizam su neki od činilaca koji pomažu osobi da izađe na kraj sa posledicama iskustva neprihvatanja ili odbacivanja roditelja i porodice. Zadovoljavajuća partnerska veza može da ublaži negativne efekte mikrostresora na blagostanje mlade LGB osobe. A koristan podatak je da iako su mladi koji se autuju u većem riziku od verbalnog i fizičkog nasilja, oni ipak u odraslom dobu pokazuju znake dobrog psihološkog funkcionisanja i imaju više podrške u odnosu na osobe koje se nisu autovale. Traženje podrške onda kada osetimo da nam je potrebna je značajna veština koja može da doprinese jačanju rezilijentnosti.

Prethodno navedeni podaci nam mogu ukazati šta može da pomogne mladoj LGBTI* osobi da uspešno prevaziđe poteškoće. Takođe, važno je naglasiti da nije potrebno da svi od navedenih činilaca budu prisutni da bi osoba (o)jačala rezilijentnost.

Čija je odgovornost da (o)jača psihološku otpornost LGBTI* mladih?

Rezilijentnost nije nešto sa čim se osoba rađa ili ne, već zavisi i od sistema koji okružuju osobu. Psihološka otpornost je pre svega proces gde osoba uči da prevaziđe životne poteškoće koristeći se raznim veštinama ali i resursima okoline. Rezilijentnost LGBTI* osobe zavisi od aktivnog napora da prevaziđe poteškoće ali i od dostupnosti i mogućnosti korišćenja resursa okoline (podrška vršnjaka, porodice, psihološka pomoć, zakoni itd). 

LGBTI* osoba se zaista suočava sa velikim brojem poteškoća i izazova ali to je ne čini nužno vulnerabilnom ili disfunkcionalnom. Uprkos svim negativnim iskustvim i okolnostima većina LGBTI* osoba pokazuje znake pozitivne adaptacije na životne poteškoće. Mlade LGBTI* osobe su zapravo vrlo hrabre što uprkos teškim i izazovnim životnim okolnostima ponalaze način da brinu o sebi i aktivno doprinose jačanju svoje psihološke otpornosti. 

Značajno je da LGBTI* osobe prepoznaju svoje sposobnosti, snage i reusrse koje imaju na raspolaganju ali je važno i da društvo (porodica, vršnjaci, stručnjaci, zajednica, ljudi koji donose odluke) ne “prepuštaju” mladim LGBTI* osobama da sami nose “teret odgvornosti” za nošenje sa svim životim nedaćama. Zadatak društva je da podeli taj teret odgovornosti sa njima i da omugući potrebne resurse koji mladoj LGBTI* osobi mogu pomoći da razvija i (o)jača svoju rezilijentnost. 

Literatura:

  • Asakura, K. (2017). Paving Pathways Through the Pain: A Grounded Theory of Resilience Among Lesbian, Gay, Bisexual, Trans, and Queer Youth. Journal od Research on Adolescence, 27 (3).
  • Asakura, K. (2016). It Takes a Village: Applying a Social Ecological Framework of Resilience in Working with LGBTQ Youth. Families in Society: the Journal of Contemporary Human Services, 97 (1), 15-22.
  • Hammen, C. (2005). Stress and depression. Annu. Rev. Clin. Psych., 1, 293-319.
  • Masten, A. S. (2001). Ordinary magic: Resilience processes in development. American Psychologist, 56 (3), 227.
  • Srdanović-Maraš, J. i Mirković, V. (2019). Priručnik za rad sa LGBT mladim osobama i njihovim porodicama. Novi Sad: Impress solutions.
  • Zimmerman, M. A., & Arunkumar, R. (1994). Resilienncy research: Implications for school and policy. Social Policy Report: Society for Research in Chil Development, 8 (4), 1-17.

Autorka teksta: Marija Rosandić, dipl. master psiholog