savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog Vesti

“Let’s Challenge Gender Roles”

Let’s Challenge Gender RolesZnate za one projekte koje se provode pro forme? Ovo nije jedan od njih.

Razlozi za to ogledaju se u pristupu facilitatora Andree i Maksa, ali i u impresijama i idejama koje je svako od nas doneo umesto suvenira iz Ljubljane.

Projekti koji se dotiču važnih tema kao što su rodni identiteti, različiti oblici diskriminacije i privilegija, kao i shvatanja i senzibilisanost koje se razvijaju kao posledica tog projekta, ne mogu se tretirati kao da su za jednokratnu upotrebu – uz okupljanje učesnika relativno sličnih stavova i pozadine, koji se slažu u svemu i koji će, po povratku u svoj grad, nastaviti da žive identično kao i pre. To, bez sumnje, znači da su sve kvote ispunjene i da su svi srećni i zadovoljni – kako organizacije tako i učesnici – ali, je li u tome poenta? Ako jeste, čak bi i tema priloga za picu proizvela burniju debatu.

No, na sreću i bez sumnje, projekatbio je najvažniji i najuticaniji kojem sam imala prilike da prisustvujem. Da razjasnimo, naravoučenije nije u tome da sam ja probirljiva znalkinja koja kritikuje naokolo, već u tome da primećujem (kod sebe, svojih vršnjaka i mlađih) potrebu i potvrdu da to što osećaju unutar sebe, a što ne vide u svojoj okolini, ipak postoji i ipak jeste u redu.

Ta potreba, najpre kod adolescenata, liči na glad koju ne zadovoljavaju površni razgovori sa ljudima koji ih pokušavaju odvratiti i prikloniti većinskom mišljenju, najčešće uz izgovor – Tako je to u Srbiji. I svi mizogini, homofobni, rasistički, seksistički komentari koji naviru iz medija, u prodavnici, u autobusu, za ručkom, prolaze neometano i bez suprotstavljanja. Ali, ima onih koji unutar sebe osećaju da tako ne treba i koji žele progovoriti protiv toga, odbiti da žive na način koji je lako objašnjiv njihovoj baki. Da bi se došlo do tako osnaženog stanja uma, neophodno je informisanje i edukacija. Ali prava, ne pro forme.

Pomenuti projekat okupio je sredinom avgusta dvadesetak učesnika i učesnica u prestonici Slovenije. Videvši prvi put jedni druge u istoj prostoriji, nismo bili sigurni šta nam je zajedničko. Dolazili smo iz različitih država, kultura, pozadina, profesija, političkih, seksualnih i religioznih orijentacija, a nismo bili ni približno istih godina. Ovo je, ispostaviće se, bio jedan od razloga za uspeh grupe.

Iako su naše aktivnosti trajale od 9:30 do 19:00, nijednom se tokom deset dana nismo osećali iscrpljeno i neraspoloženo da uživamo u preostalim satima. Ne libim se da govorim u prvom licu množine, jer su mi to potvrdili oni koji su bili sa mnom. Kada se zapitam kako je to moguće, posebno za osobu koja nije navikla na tako intenzivan ritam i nepostojanje dvočasovne dremke posle ručka, na pamet mi padaju sledeće stavke:

  • Na početku svake sesije, dobili bismo zadatak i bili podeljeni u grupe – uvek različite i nasumične(!) – i potom smo bili slobodni da odaberemo mesto na kojem nam je najkomfornije da razgovaramo sa grupom. Vremena nam je uvek bilo više nego dovoljno.
  • Zadatke nije dovoljno opisati samo rečju izazovno, pa ću probati slikovito. Često bi mi se javio instant šok kao kada ujutru pogledam na sat i vidim da sam se uspavala – Šta sad pobogu i kako da odbranim svoje ponašanje, za koje postoji apsolutno legitimni razlog, na koji možda nisam sasvim ponosna? Drugim rečima, pre ovog treninga, smatrala sam sebe dovoljno osvešćenom i informisanom, samo da bih uhvatila sebe u situaciji gde su moje predrasude veličine plavog kita. Predrasude kojih nisam bila svesna, razume se, ali to ih ne čini manje destruktivnim.
  • Empatija je majka civilizovanog i demokratskog društva. Teško je staviti se u tuđe cipele, ne zato što ne postoji želja za tim nego zato što je teško zamisliti sve okolnosti u životu neke osobe. Ukoliko dolazi iz iste sredine, moguće je, ali ni sve indijske serije ne mogu stvoriti verodostojnu sliku koju lice u lice prenose mladi koji su pobegli iz te zemlje, tražeći nešto drugačije.

Nakon svih diskusija, suočavanja, prihvatanja i introspekcije, poslednja misao pre nego što zaspim uvek bi bila koliko su naši problemi univerzalni. Nezavisno od države, civilizaciju koče identične stvari. Nerazumevanje, osuda i nasilje, najčešće tim redom, razlozi su zbog kojih jednoj brucoškinji drhte ruke kada se seti kako ju je momak zlostavljao. Zbog toga se moje prijateljice ne smeju držati za ruke i poljubiti u javnosti. I zbog toga se jedna neverovatno kreativna žena suzdržava da progovori o svojim idejama i bude u prvom planu, jer ju je jednom zbog toga neko napao pred kućom. Zapravo, to nije priča samo jedne žene ili samo jednog napada; činjenica koja me je najviše zaprepastila tokom treninga bila je da su sve učesnice preživele seksualno uznemiravanje.

Istina je da neki ljudi odbijaju sve što se sukobljava sa načelima patrijarhalnog društva u kom smo odrasli, no, srećom, među njima ima i onih kojima je samo potrebno više vremena i upoznavanja da počnu da menjaju svoje stavove. Zato je važno razgovarati i ukazivati na nepoštovanje; tome prethode pomenuto informisanje i edukacija, ali i iskustvo – iskustvo poput ovog koje sam opisala. Onda, valjda, možemo razgovarati o progresu čovečanstva i humanosti, koje nije samo na papiru i zbog papira, posebno onih od novčane vrednosti. Postoje (još jedan misaoni suvenir iz Ljubljane) i vrednosti neke druge vrste.

Marija Stojadinović