savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog

Marginalizacija, moć i pojedinac

Marginalizacija jeste termin koji se često čuje, posebno u okviru različitih diskursa posvećenih očuvanju i borbi za ljudska prava. I pored velike učestalosti korišćenja ovog pojma, kada tragamo za definicijom marginalizacije nailazimo na različite pristupe interpretaciji samog pojma. Kembridžov  rečnik definiše marginalizaciju kao: “aktivnost u okviru koje se neko ili nešto tretira kao da nisu bitni”. APA (American Psyhology Assosiacion) marginalizaciju definiše kao “uzajamni proces kroz koji pojedinac ili grupa sa osobenom karakteristikom, kao što su idosinkratična verovanja ili običaji, postaje prepoznata kao neka koja nije u potpunosti prihvaćena u veću grupu. Kako se broj izvora posvećenih ovoj temi uvećava, tako dolazi i do sve većeg broja definicija i većeg neslaganja. 

Neslaganja oko definisanja ili interpretacije ovog procesa mogu proizilaziti iz različitih izvora. Jedan od njih može biti to što produkte ovog proces nije lako razdvojiti od produkata drugih procesa sa kojima je povezan, te ga je i usled toga teško meriti. Neki društveni procesi, poput siromaštva, stigmatizacije, diskriminacije se na različite načine preklapaju sa marginalizacijom i zajednički uticču na pojedinca i društvo. Takođe, marginalizacija jeste proces koji traje. Tokom celog života marginalizovana pozicija osobe utiče na njene procese i aktivnosti. Zatim, marginalizacija je i istorijski proces. Naime grupe i osobe koje se trenutno nalaze na margini našeg društva, nisu tu slučajno. Različiti kulturno-istorijski procesi su doprineli tome da se određene karakteristike smatraju dovoljnim osnovom da neko bude postavljen van glavnih tokova društva. 

Iako neslaganja postoje, definicje ipak, na bliži ili dalji način, govore o tome da marginalizacija jeste proces koji podrazumeva dve različite strane. Jednu grupu (centralna, u glavnim tokovima) koja ima moć, postavlja se iznad druge grupe i ograničava je. Druga grupa jeste ona koja je marginalizovana  (periferija, van centra, van glavnih tokova). Neki autori, poput Fukoa, marginalizovane grupe ili pojedince vide kao predstavnike vrednosti koje su drugačije od osnovnih vrednosti na kojima jedno društvo počiva. Centar vide u vladajućim sistemima, strukturama moći u društvu koje žele da svoj status i održe. U njihovim očima, same vrednosti ljudi sa margine jesu rizik za preraspodelu moći. Za njih, marginalizacija jeste još jedan način na osnovu kojih se održava “status kvo” u društvu. Iako se sistemi u nekoj meri menjaju, osnovne vrednosti na kojima je društvo izgrađeno najčešće ostaju iste. Kako te vrednosti ostaju nepromenjene, određene grupe ljudi ostaju marginalizovane i po više vekova, pošto su njihove vrednosti u konstantom sukobom sa vrednostima dominantnih grupa.

Ovakva perspektiva akcentuje strah dominatne grupe, straha od gubitka moći, statusa, vrednosti i društvene pozicije. Moguće je da upravo u strahu leži „snaga“ marginalizacije. Osećaj dominantne grupe da neko ili nešto ugrožava njihov status ili poziciju, da joj aktivno ili pasivno prkosi, doprinosi razvoju straha od gubitka moći koja se trenutno poseduje. Kako strah biva veći, paralelno se povećava stepen marginalizacije grupe koja se posmatra kao preteća, do stepena sistemske i institucionalne marginalizacije. 

Opisana društvena perspektiva temi marginalizacije jeste značajna. Ona pruža širi pogled na procese koji se dešavaju u društvu i podseća na društvenu odgovornost koje nose vladajuće strukture i celokupno društvo. Odgovornost za različite nedaće koje mogu da zadese pojedinca poput siromaštva, marginalizacije, stigmatizacije i slično. Međutim, priča o marginalizaciji je mnogo šira od jedne perspektive i jednog teksta. 

Pored društvenog postoji i individualni nivo. Pored straha od gubitka statusa i moći postoje druge vrste strahova. Kao što se strukture moći boje da ne izgube svoju moć, tako i mi možemo osetiti da neko ili nešto ugrožava naše vrednosti, ideale, način života i iz takve perspektive možemo „marginalizovati“, udaljiti ili omalovažavati različite pojedince oko nas. Pored straha, i druge emocije, stanja ili procesi mogu podstaći marginalizaciju grupe ili pojedinca. Takođe, neretko se dešava  da jedna marginalizovana grupa marginalizuje drugu. Diskurs o marginalizaciji može krenuti u više različitih pravaca, svaki od njih može biti validan u određenom kontekstu i pod određenim uslovima. 

Iako društveni pristup temi marginalizacije ne može da objasni ovaj proces u svakoj situaciji i u svakom kulturno-istorisjkom kontekstu, iz njega možemo dedukovati i praktičnu pouku. Kako ne bismo aprirorno osuđivali i marginalizovali druge, kako bismo mogli da ih razumemo i uvažimo, posebno kada osećamo da njihove vrednosti ugrožavaju naše, značajno je da upoznamo sebe. Borbu protiv marginalizacije možemo da započnemo time što ćemo biti svesniji sopstvenih ideala, vrednosti i smisla koji pridajemo životu. Kada osvestimo naše, tada možemo započeti misli o tome da drugi imaju pravo na drugačije vrednosti, prioritete i životni smisao od nas.

Reference:

1. Fuko, M. (2013). Istorija ludila u doba klasicizma. Mediterran Publishing.

2. Marginalizacija. 2020. na Dictionary.Cambrige.org

3. Marginalizacija. 2020. na Dictionary.Apa.org

Tekst je mišljenje autora, najvećim delom inspirasno knjigom Mišela Fukoa „Istorija ludila u doba klasicizma“.

 

Autor: Luka Todorović, dipl. psiholog

 

 

Ilustracija