savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog

O Danu Sećanja na Žrtve Transfobije

Tamara je imala 24 godine. Bavila se seks radom i živela je u Sankt Petersburgu. Njeno telo je pronađeno iskasapljeno – njene noge su bile odstranjene testerom, i delovi tela isečeni nožem. Njeno telo je bilo u vodi šest meseci pre nego što je bilo nađeno.

Hesusa Fidel Ventura Rejes je bila seks radnica u Meksiku. Njena glava je odsečena, i ostavljena u frižideru na stepenicama gradske samouprave.

Viktorija Pineda je imala 28 godina – bila je aktivistkinja za trans prava u El Salvadoru. Njeno telo je pronađeno nago, ruke raširene u pozi raspeća, a na glavi napravljena “kruna od trnja” od granja i automobilske gume. Njeno lice je bilo gotovo neprepoznatljivo od udaraca kamenja. Bila je prebijena na smrt.

Ovo su samo neka od 350 dokumentovanih primera ubistava trans osoba ove godine – za 19 više u odnosu na 331 osobu ubijenu prošle godine. Dan sećanja na žrtve transfobije se obeležava svake godine 20. novembra – sa idejom da se baci fokus na  takve slučajeve najotvorenijeg vida nasilja sa kojim se trans osobe suočavaju u društvu; da društvo bude primorano da konfrontira užase koje bi inače radije da ignoriše i skloni iz vidokruga. Da bi se ono što je nevidljivo, učinilo vidljivim.

Međutim, nije dovoljno samo izlistati imena ubijenih trans osoba, reći da se mi suočavamo sa nasiljem u društvu i završiti sa tim. Postoje dosta jasni trendovi koji postaju vidljivi kada se ovi podaci izlože. Na primer, 98 % trans osoba ubijenih otkad se Trans Murder Monitoring projekat sprovodi 2006. su trans žene. 62 % su seks radnice. Većina ubistava se desila u Južnoj i Centralnoj Americi. U SADu 80 % ubijenih ove godine su tamnopute trans žene. U Evropi 50 % njih su migrantkinje. 

Postaje jasno iz svega navedenog da je izloženost nasilju u direktnoj vezi sa stepenom ugroženosti unutar društva – oni koji su na višestrukoj margini mnogo teže mogu da izbegnu nasilje u odnosu na one sa relativno privilegovanijim pozicijama. Činjenica da su u pitanju skoro sve trans-ženstvene osobe, pokazuje koliko je transmizoginija (mržnja prema trans ženama) glavni motivacioni faktor u ovim ubistvima, odnosno o znatno većoj izloženosti nasilju trans feminih osoba u odnosu na ostale segmente naše zajednice. Rasizam i siromaštvo koje često dolazi uz njega (povrh transrodne pozicije), kao i rizik koji za sobom vuče bavljenje seks radom sve povećavaju izloženost osobe nasilju.

A ova lista imena sama po sebi predstavlja samo vrh ledenog brega. Naravno, ona se odnosi samo na dokumentovane slučajeve (one koji su nam poznati, kao i oni gde je trans identitet osobe bio poznat javnosti). Ali i izvan toga, obznanjuje samo najekstremnije primere nasilja nad trans osobama – što je fizičko i direktno okončanje nečijeg života. ‘Suptilniji’ (i samim time mnogo češći) oblici nasilja mogu ovako ostati i dalje nevidljivi. Gomila slučajeva prebijanja trans osoba koji ne rezultiraju njihovom smrću; psihičko i ekonomsko nasilje porodice/partnera velikog broja trans ljudi koji su zarobljeni u zlostavljačkim situacijama; ogroman broj beskućništva i nezaposlenosti unutar trans zajednice koji nastaju iz diskriminacije – to su sve isto oblici nasilja sa kojima se mi kao trans osobe svakodnevno suočavamo.

Ovi svi problemi doprinose i znatno većem postotku pokušaja samoubistva među trans osobama u odnosu na generalnu populaciju. Istraživanja u SADu su pokazala da oko 41 % trans ljudi pokuša samoubistvo u nekom trenutku svog života – u odnosu na 4.6 % generalne populacije. I ovde se pokazuje da je veća društvena ugroženost bitan faktor. 69 % trans osoba koje su bile izbačene iz kuće zbog svog identiteta je pokušalo samoubistvo u nekom trenutku. 60 % trans osoba kojima je odbijena medicinska nega (u smislu opšte medicine, ne tranzicione nege) zbog njihovog identiteta takođe.

Dan sećanja na žrtve transfobije jeste svakako dan za sećanje na sve one koje je naša zajednica izgubila u prethodnoj godini – ali je takođe i poziv na delovanje. Da ljudi za koje su ovi problemi nevidljivi shvate u kakvom društvu žive i sa čime se jedna od najugroženijih grupa u njemu suočava. To saznanje jeste i trebalo bi biti poziv privilegovanijim segmentima društva na solidarnost i podršku trans ljudima – zapošljavanje trans osoba, direktno doniranje novca fundraiser-ima, podrška udrugama koje se bave trans pravima, udomljavanje trans prijatelja izbačenih iz kuće; ali i protivljenje narastajućem fašizmu i diskriminaciji u društvu. I to se ne odnosi samo na transfobiju – kao što statistike pokazuju i rasizam, i ksenofobija, i sistematsko obespravljivanje seks radnica/ka su sve aspekti kompleksnih problema margnalizacije trans osoba – marginalizacije čiji krajnji i logični zaključak jesu zastrašujuće tragedije kojih se sećamo danas. S toga i naš pristup rešavanju ovih problema mora uvek biti intersekcionalan, sagledavajući širinu perspektiva, iskustava i društvenih fenomena koji kreiraju stanje stvari s kojim smo suočeni.

Danas jeste dan za žaljenje, ali sutra, kao i svaki drugi dan, mora biti dan promena.

Autorka teksta:  Laura, omladinska radnica u Grupi IZAĐI