savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog

Reč-dve za roditelje LGBT+ dece – šta, kako, gde, kuda, i slična pitanja

Tekst koji sledi namenjen je roditeljima LGBT+ dece. Pisan je sa idejom da roditeljima ponudi osnovne informacije i alate u periodu tokom i nakon autovanja deteta. Kao psiholog, u radu sa roditeljima LGBT+ dece često se susrećem sa relativno sličnim dilemama koje nastaju nakon što su roditelji saznali za seksualnu orijentaciju ili transrodni identitet deteta. U ovom trenutku, naglasila bih da te dileme zaista i jesu relativno slične, obzirom da je iskustvo svake porodice specifično, ali i da istraživanja i praksa ipak ne mogu pružiti sve odgovore za sve situacije. Tekst je pisan oslanjajući se na istraživanja u oblasti psihologije i psihološkog savetovanja porodica koje imaju LGBT+ člana, kao i oslanjajući se na dosadašnja iskustva iz prakse. Nadamo se da će ovaj tekst čitaocu služiti kao početni kompas, te da će mu pružiti osnovne informacije i opise dešavanja u porodici prilikom autovanja, i načine na koje se sami roditelji mogu postaviti prema detetu, a da ispoštuju i svoje roditeljske potrebe i dileme, ali i detetov identitet. 

Za početak, važno mi je da roditelji direktno dobiju sledeće informacije: vaše dete nije mentalno bolesno; ono nije „biralo“ svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet i nema kontrolu nad njim niti ga može promeniti; vi niste odgovorni ili krivi za to „što je dete takvo“, možete biti odgovorni za način na koji ćete se suočavati kao porodica sa novom informacijom o detetu; 

 

Počećemo od definicije autovanja. U svom osnovnom značenju, ovaj fenomen odnosi se na saopštavanje svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugoj osobi. Ono po sebi predstavlja zdrav i dobar korak za LGBT+ osobe, obzirom da je ono važan korak u razvoju integrisanog identiteta LGBT+ osoba. Međutim, kada autovanje kao proces posmatramo u okviru porodice, dolazimo da zaključka da ono predstavlja i važan korak u porodičnom sistemu. Važno je imati na umu da autovanje roditeljima za LGBT+ osobe predstavlja jedan od najvećih izazova u odrastanju, posebno ukoliko postoji strah da će osoba biti odbačena od strane porodice zbog svog identiteta. Upravo strahovanje zbog potencijalnog odbacivanja može predstavljati rizik za dobrobit i mentalno zdravlje deteta, što se često vidi kroz povlačenje deteta od porodice, osamljenost, suicidalnost, ali ponekad može voditi ka promenama u ponašanju kao što je zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Do sličnih posledica, prema istraživanjima, može doći i ukoliko LGBT+ osoba bude odbačena od strane porodice zbog svog identiteta. Za roditelje, važno je da razumeju da kod njihove dece može postojati jedan krug samoostvarujućeg proročanstva u vezi sa autovanjem. Taj krug izgleda tako što dete može očekivati i strahovati od odbacivanja, te zbog intenziteta tog straha dete može čak i neutralna ponašanja i reakcije roditelja tumačiti kao odbacivanje, posebno kada su adolescenti u pitanju, te time, iako ne postoji odbacujuća namera roditelja, može doći ipak do konflikta i remećenja porodičnih odnosa. Upravo zbog toga, za roditelje može biti od posebne važnosti da jasno i direktno iskomuniciraju detetu da ga prihvataju, iako im možda treba neko vreme da razumeju i osmisle novu informaciju koju su dobili. Autovanje, stoga, osim razvojne krize za dete, predstavlja i kriznu situaciju za celu porodicu. Ono može dovesti do šoka, iznenađenja, ljutnje, tuge, zabrinutosti, straha kod ostalih članova porodice. Ovakve, ali i druge reakcije, su očekivane reakcije prilikom saznavanja za detetov identitet. Međutim, mogu postojati određene specifičnosti kod roditelja transrodne dece. 

Roditelji transrodne dece mogu biti pod većim rizikom da ne razumeju detetov identitet, obzirom da se o njemu značajno manje govori i piše. Neki roditelji mogu, tokom vremena kada prođu početne faze šoka, početi da osećaju tugu, osećajući da na neki način gube dete koje su poznavale. Kao i prethodno navedene, i ova reakcije je, prema istraživanjima, očekivana. Jer roditelji zaista i gube neke stvari. U slučaju roditelja transrodne dece, oni gube rodni identitet deteta koji je za njih postojao pre autovanja. Jedan trans momak mi je pričao o tome kako je njegova mama imala potrebnu da napiše pismo njemu iz detinjstva i da se oprosti od ćerke. On je ovu njenu potrebu razumeo i nije je shvatio kao odbacivanje jer je ona sa njim o tome otvoreno i iskreno razgovarala, nastojeći da on razume to kao njen lični proces, a ne nipodaštavanje njegovog rodnog identiteta. Ovaj primer još jednom potvrđuje značaj komunikacije tokom krize autovanja. Nadalje, roditelji trans dece mogu biti posebno zabrinuti oko toga kako proces tranzicije izgleda i operacija kroz koje mora da prođe. Na kraju dana, radi se i o detetovom fizičkom zdravlju. Sve te brige su očekivane i dobre, govore o tome da roditelji razmišljaju o iskustvu deteta, da su zainteresovani. Važno je dobiti tačne informacije o ovim pitanjima, što je moguće u razgovoru sa detetom i stručnjacima. 

Reakcije gubitka, ipak, mogu osetiti i roditelji gej dece i lezbejki. Ovi roditelji mogu percipirati da gube svoja očekivanja, predvidivost i strukturu detetovog života koji su imali za njega ili nju. Ovakva reakcija je veoma prirodna. Roditelji u svojoj ulozi imaju očekivanja od deteta neminovno – da bude zdravo, da bude dobra osoba, da bude uspešna, samostalna, voljena, da ima svoju porodicu, decu, itd. Neka od ovih očekivanja mogu biti manje ili više ugrožena kada saznaju za detetov identitet. Posebno su izazovne za neke roditelje percipirani gubici potomstva, i mogućnost da nikada neće biti baka i deka. Ovo, naravno, ne mora nužno da bude tako, ali je očekivano da roditelji budu zabrinuti oko takvih gubitaka. Specifično za kontekst u kome mi živimo predstavlja roditeljski strah za bezbednost deteta. Roditelji o njemu mogu komunicirati sa detetom i važno je da sa detetom razgovaraju o svojim strahovima, posebno da od samog deteta dobiju informacije na koje načine se ono do autovanja brinulo o svojoj bezbednosti ili šta oni kao tim mogu zajedno da urade kako bi dete bilo bezbednije (npr. saradnja sa školom i zaštita deteta od diskriminacije u školi, komunikacija kada se dete kasno vraća kući, razgovor sa neprihvatajućim članovima porodice, itd.). Odluka o tome kako će se porodica nositi sa ovim izazovima može biti zajednička. Roditelji, imajte na umu da vaše dete već ima iskustva u življenju svog života, i da može biti značajan izvor informacija kako se neke dileme mogu razrešiti. 

U radu sa LGBT+ mladima često sam se susretala sa ljutnjom dece prema roditeljskim izjavama „samo da niko ne sazna“, „nemoj da kažeš drugima“, itd. Njihova ljutnja je razumljiva, obzirom da deca to neretko percipiraju kao skrivanje i neprihvatanje. Oni su nestrpljivi (roditeljima se najčešće autuju poslednjima) da započnu slobodniji život. Međutim, roditeljima često treba vremena da se prilagode. Ova „vremenska neusklađenost“ može takođe predstavljati rizik za konflikte u porodici. Važno je da se sa detetom jasno iskomunicira vreme koje je roditelju potrebno da se prilagodi, kao i sa njim dogovoriti kako će autovanje široj porodici izgledati i kako će se odvijati (ko će kome reći, kada, šta ako neko ne prihvata, itd.). Kao i svaka kriza u porodici, i ova sa sobom nosi mogućnost da se naprave nove strategije i planovi suočavanja su izazovima. Iz kriza se i raste. 

Korisni koraci koje roditelji mogu preduzeti kako bi se lakše nosili sa novonastalom krizom jeste da potraže validan izvoz informacija o detetovom identitetu, obrate se proverenim i senzibilisanim stručnjacima za pomoć ukoliko osećaju potrebu, da razgovaraju sa detetom i informacije traže od njega (ono sigurno ima više znanja i iskustva o svom iskustvo čak i od stručnjaka). Verujte detetu, verujte njegovom osećaju. I slušajte šta vam govori. Možete dati sebi vremena da o tome razmišljate, ali naglasite detetu da vam treba vremena i da ga prihvatate, iako vam je izazovno da se prilagodite. Vaše dete predstavlja najbolji izvor informacije ukoliko izgradite strategiju komunikacije sa njim u kojoj ćete poštovati njegove doživljaje i iskustva, te pitati kako biste saznali, a ne osporili njegov identitet. Prihvatili, neprihvatili, vaše dete se neće promeniti, već vaš odnos. Zajedno ste u ovoj krizi, kao što se kao porodica zajedno bili i u ranijim krizama. 

Ukoliko imate dodatna pitanja i dileme možete se obratiti na mejl savetovaliste@izadji.rs, vedrana@izadji.rs ili nas kontaktirati putem društvenih mreža i pridružiti se grupi podrške za roditelje i sa njima podeliti svoje iskustvo. Svakako, niste sami, čak i ako tako može izgledati ponekad!

 

Literatura:

Hegedus, K. J. (2009). When a Daughter Becomes a Son: Parents’ Acceptance of Their Transgender Children (Unpublished doctoral dissertation). The California School of Professional Psychology, Alliant International University, San Francisco.

LaSala, M. C. (2000). Lesbians, gay men, and their parents: Family therapy for the coming‐out crisis. Family process, 39(1), 67-81.

Mirkovic, V. and Jerkovic, I. (in press). Experiences of Mothers of LGBTQ Children in Serbia_ What Comes After Coming Out. Qualitative report (26), 3.

Ryan, C., Rassel, S. T., Huebner, D., Diaz, R., & Sanchez, J. (2010). Family Acceptance in Adolescence and the Health of LGBT Young Adults. Journal of Child and Adolescente Psychiatric Nursing, 23(4), 205 – 213.

Savin Williams, R. C., & Dube, E. M. (1998). Parental Reactions to Their Child’s Disclosure of a Gay/Lesbian Identity. Family Relations, 47, 7–13.

Srdanović, J. (2012). Suicidalno ponašanje homoseksualno orijentisanih mladića (Nepublikovana doktorska disertacija). Filozofski fakultet, Novi Sad.

Autorka teksta: Vedrana Mirković, dipl. master psiholog