savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog

Socijalna distanca = marginalizacija?

Iz ove pandemije se, ako želimo, mogu naučiti neke stvari – izbor je naš. Tekst koji sledi pisan je sa ciljem približavanja pozicije marginalizovanih grupa u redovnom stanju. Tekst nema za cilj bilo kakvu banalizaciju pandemije i vanrednog stanja, niti nipodaštavanje bilo čijeg iskustva, premda ako ga neko tako i shvati, i iz toga se može izvući pouka…

Pa, počnimo redom. Jedna od prvih preventivnih mera koja nam je saopštena je mera koju su nazvali socijalnom distancom. Nakon određenog vremena, sve više su počeli da se čuju glasovi i poruke da se mera ipak ne treba nazivati socijalnom distancom, već fizičkom, obzirom da se može biti društveno blizak uprkos fizičkoj daljini. Ipak, mera socijalnog distanciranja podrazumeva da izbegavamo druge ljude, čak i zaziremo od njih na ulici posmatrajući ih kao opasnost („možda nosi virus i može da me zarazi“). Ona podrazumeva, implicitno, i izbegavanje izlaženja iz kuće i ostajanje u svoja četiri zida. Nekako smo, poštujući tu meru, počeli manje da viđamo drage ljude, prijatelje i porodicu, da ih izbegavamo, kako bismo se zaštitili. A i njih (od nas samih?). Shodno tome, počeli smo da gradimo nekakve živote u svojim kućama, nastojeći da se osećamo „normalnima“ uprkos opasnosti koja vreba napolju.

Kako se situacija razvijala, nadležni su se zdali u donošenje drugih mera zaštite, preporuka za zdravstvenu bezbednost, informisanje i objašnjavanje situacije u kojoj se nalazimo. Ovime, našu stvarnost je počela da definiše mala gupa ljudi, te da nam, u situaciji mnogih nepoznatih, polako, dan za danom, objašnjava koji je najbolji način da živimo i kako da se ponašamo, te šta je sve to što oni rade, a da je zna naše dobro. U ovom trenutku, ipak, podrazumevam da su mnoge od mera i preporuka donesene racionalno i sa namerom prevencije i zdravstvene zaštite. Sa protokom vremena, pak, sve jasniji je postajao i opšti način komuniciranja odluka, zabrana i preporuka koje su ljudi na pozicijama moći donosili. Način komunikacije je, neizostavno, uključivao traženje krivca. 

Šta je trebalo uraditi da bi postao krivac širenja virusa i ugrožavanja svojih sugrađana, porodice i prijatelja, pa i čitave države i nacije? Neočekivano, bilo je lako biti kriv. Osnovna ponašanja mogu se uopšteno definisati na sledeći način: promišljanje i artikulisanje osnovnih ljudskih prava koje se neminovno krše uvođenjem vanrednog stanja. Detaljnije, biti kriv je značilo tražiti da:

  • nas ne lažu i ne svaljuju ogovornost na građane zbog nekontrolabilnosti situacije

  • nas poštuju kao odrasle, racionalne i razumne građane koji imaju iste potrebe i interese kao i nadležni – ostati zdrav i nastaviti sa životom

  • pobuniti se i tražiti da se zabrane i donesene mere prilagode specifičnim potrebama stanovništva – starijim sugrađanima, poljoprivrednicima, vlasnicima pasa, roditeljima i deci (sa i bezi teškoća u razvoju), radnicima i radnicama…

  • da nas ne grde ako artikulišemo svoje potrebe i zahtevamo osnovno poštovanje svojih, rođenjem zagarantovanih prava, te nas time ne svrstavaju u uništitelje nacije

  • da nam ne omalovažavaju iskustvo, po mnogima traumatsko, i izazove koje imamo u suočavanju sa novonastalom situacijom, te da uvide da, iako smo jedna grupa, razlike itekako postoje i različiti ljudi imaju različite izaove u prilagođavanju na pandemiju

  • da poštuju prava na (zdravstvenu) zaštitu svih nas podjednako – da radnici u fabrikama ne rade ako nemaju uslova jednako kao i radnici u IT kompanijama, javnim preduzećima,…

  • da ne upotrebljavaju silu na svima, videvši kao jedini pokazatelj uspeha potpunu istovetnost svih i potpuno pokoravanje bez glasa negodovanja

Lista može biti dopunjena, po želji i potrebi…

I, kada prođe vanredno stanje, o ovome ćemo još dugo pričati – da li je moralo ovako, šta je moglo bolje, koliko je kome bilo teško tokom pandemije, šta su nam to uradili…

Ova pitanja biće valdina za dobar deo građana Srbije. No, ostaje nemala grupa onih koji će se, kada vanredno stanje prođe, vratiti svojim vanrednim životima u redovnim okolnostima. Ostaće grupa svih onih kojima socijalna distanca predstavlja život kakav jeste, svakog dana – ostaće dete sa autizmom kome druga deca ne prilaze jer se boje (zaraze, čudnovatosti, nerazumevanja?), ostaće i njegova mama, distancirana od drugih roditelja na igralištu; ostaće to dete u klupi prepušteno talentu personalnog asistenta da bude uključeno u nastavu i školski sistem; ostaće i Romkinja koja je napustila školu sa 12 godina da bi se udala, socijalno distancirana od svojih vršnjaka i prava na život kakav zaslužuje svojim rođenjem; ostaće i osoba sa psihijatrijskom dijagnozom – bez posla, oduzete poslovne sposobnosti, socijalno distancirana od svoje porodice, skrajnuta u instituciju, jer izaziva strah (od zaraze, nepredvidivosti?); ostaće i osoba u kolicima koja ne može da uđe u svaki autobus gradskog prevoza, bez obzira što će oni ponovo redovno voziti, bez pristupa insititucijama jer su rampe većinom loše ili ih nema; ostaće i trans osoba koja ne izlazi iz kuće, a kad i izađe distancira se od prolaznika jer se boji da li će je neko fizički napasti ako je primeti; ostaće i gej mladić, da ćuti o svom identitetu, socijalno distanciran u školi i porodici, jer se plašti šta će biti ako nekom progovori o sebi; ostaće i lezbejka koja živi sa svojom „drugaricom“, ćuteći o svom životu iz straha od napada, odbacivanja, fizičkog nasilja, čudnih pogleda komšija;… 

I kada vanredni način komuniciranja ljudi na pozicijama moći prođe za dobar deo građana Srbije, on će ostati redovan način komuniciranja većine prema manjini. Manjina će i dalje biti krivi jer su „oni“  čudni, smetaju tuđem detetu, jer će preneti „bolest“, jer traže previše, jer poštovanje njihovih prava, nekako smo do toga došli, znači manje prava za većinu (iako ljudska prava nisu činija pasulja iz koje, ako jedan uzme, drugom ostaje manje). 

Oni će uništavati naciju zahtevanjem da budu prepoznati, vidljivi, boreći se da budu prisutni u društvu u kom žive. I, neminovno, po ko zna koji put, biće pitani: „a koja su to vama prava ugrožena?“. I, neminovno, biće im rečeno: „radite šta hoćete u svoja četiri zida!“. I neće biti osvrta na situaciju kroz koju smo svi prošli, a koja je samo za neke vanredna. Jer, empatija je težak zadatak, premda ostvariv. I, empatija nije samilost. Empatija je poštovanje i razumevanje.

Ostaje pitanje, kada sve prođe, kako se socijalna distanca zove u redovnom stanju? Meni se čini da nosi ime marginalizaije…

Autorka teksta: Vedrana Mirković, psiholog