savetovaliste@izadji.rs
Categories
Blog

Višestruke opresije transrodnih Roma i Romkinja

Diskriminacija trans osoba u kapitalističkim društvima još je dublja ako je povezana s marginalizacijom na osnovi etničke pripadnosti, kao i s podčinjenom klasnom pozicijom. U Srbiji još uvijek ne postoje statistike i istraživanja o siromašnim transrodnim Romkinjama i Romima, međutim oni_e svjedoče o vlastitom iskustvu složenih preplitanja opresija. Autorica skicira kako bi se ova isprepletenost opresija mogla misliti kroz konceptualiziranje spola/roda, heteronormativnosti, tradicionalnog i opozicijskog seksizma, seksualnih orijentacija, etniciteta i klase.

Živimo u društvu u kojem postoje različitosti koje se naizgled međusobno sukobljavaju. Nije isto ako ste muškarac, žena ili rodno varijantna osoba, nije isto ako ste Rom_kinja ili Srbin_pkinja, nije isto ako ste homoseksualne ili heteroseksualne orijentacije, a naročito nije isto ako ste bogati ili siromašni. S obzirom na to da živimo u kapitalističkom svetu, ove asimetrije u razlikama nisu ništa novo, jer ih kapital već na neki – posredni ili neposredni ‒ način podstiče i regeneriše. Ali kapital ne afirmiše različitosti u pravcu slobode, već koristi identitetske i klasne razlike kao načine potčinjavanja i eksploatacije, odnosno u sopstvenu korist radi neprekidnog uvećanja profita.

Znamo da je romska zajednica u Srbiji marginalizovana, ali uglavnom se ne govori o tome kako izgleda opresija nad pripadnicima_ama ove zajednice koji su diskriminisani_e i na osnovu drugih identitetskih odrednica, pre svega polnih/rodnih, kao i na osnovu seksualne orijentacije. Da bismo razumeli na koji način se različite forme potčinjavanja prepliću u slučaju osoba koje se identifikuju kao trans osobe i kao Romi_kinje, a pri tome nije isto da li žive u romskim podstandardnim naseljima ili su pripadnici srednjeklasnih slojeva, krenućemo od mapiranja bazičnih pojmova kojima je moguće misliti ove razlike.

Kada govorimo o rodnoj identifikaciji, pre svega treba pomenuti razliku pola i roda. Uobičajeno se smatra da se pol odnosi na biološke karakteristike (unutrašnje i spoljašnje polne organe, polne hromozome i hormonski status, a od ulaska u pubertet i na sekundarne polne karakteristike). Pol se bebama pripisuje odmah nakon rođenja, pre svega na osnovu građe spoljašnjih polnih organa. Obično se podrazumeva kao binarna kategorija, pa se govori o muškom i ženskom polu, ali medicinska istraživanja ukazuju na postojanje većeg broja međupolnih, odnosno interseks varijacija.[1] Ovde je stoga ključno obratiti pažnju na to da ni pol nije nešto prirodno, dato, a još manje čisto binarno, jer, kao što smo naznačili, pol se bebama pripisuje odmah nakon rođenja. Dakle ni ovde nije reč samo o biologiji, već o složenom odnosu sfere biološkog sa sferom koja nešto pripisuje, sa normama koje već propisuju šta se smatra prihvatljivim i normalnim, a šta ne. Radi se o odnosu s društvenim poljem koje već oblikuje polnost novorođenčeta i pretvara ga u devojčicu ili dečaka ili, ako se radi o interseks varijacijama hromozoma i/ili hormona koji se ne poklapaju s tipičnim definicijama muškog/ženskog tela, nasilno se uklapa u jedno od te dve kategorije. Dakle, svođenje pola na biologiju rizikuje od pada u biološki esencijalizam i briše sve one društvene naslage nauke/biologije koje pokazuju kako se kategorija „biološkog pola“ istorijski oblikovala preplićući se sa heteronormativnim i rasističkim idejama o nadmoći belih ljudi.[2]

S druge strane, rod se uobičajeno smatra društvenim konstruktom. Označava društveno određene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute koje dato društvo smatra prikladnim za žene i muškarce. Ali, rodni identitet označava i lični, unutrašnji doživljaj roda, koji može ali i ne mora da bude u skladu s „biološkim polom“ pripisanim po rođenju. U tom smislu se radi i o ličnom doživljaju sopstvenog tela, kao i odevanja, načina govora, gestikulacije i slično. Utoliko bi rodno izražavanje trebalo da bude način na koji ljudi izražavaju rodnu identifikaciju koju sami biraju: ukoliko imaju mogućnosti izbora. No, polne/rodne norme u kapitalističkim društvima nisu nešto što ljudi slobodno biraju, već se one nameću u skladu sa poželjnim polnim/rodnim konstruktima i ulogama.

U realnom iskustvu ljudi, polni i rodni identiteti su mnogo razgranatiji nego što to binarni koncept rigidnog smeštanja kategorija u „muško“ i „žensko“ podrazumeva. Utoliko, rodne identifikacije mogu biti u skladu s društveno propisanim definicijama, ali to nije nužno. I ne radi se uvek samo o inverziji – u smislu da se neko ko je rođen u telu onoga što se obično prepoznaje kao „muško telo“ oseća kao žena ili obrnuto ‒ već postoji mnoštvo identifikacija, kao i osoba koje uopšte ne žele rodno da se identifikuju. Ljude čiji se rodni identitet razlikuje od pola pripisanog po rođenju uobičajeno se naziva trans osobama. Ali, pošto su varijacije i samoidentifikacije brojne, u upotrebi su i drugi termini, poput „rodno drugačiji“ ili „rodno varijantni“.

Seksualna orijentacija odnosi se, pak, na osećaj emotivne, afektivne i(li) seksualne privlačnosti prema drugim osobama. Najčešće se pominju četiri seksualne orijentacije: heteroseksualna (osećaj privlačnosti prema osobama suprotnog pola/roda), homoseksualna (privlačnost prema osobama istog pola/roda), biseksualna (privlačnost prema osobama istog i suprotnog pola/roda) i aseksualna (izostanak osećaja seksualne privlačnosti prema osobama bilo kog pola/roda). Često se svaka seksualna orijentacija koja je drugačija od heteroseksualne označava pojmom queer. S obzirom na to da je seksualnost složen fenomen, postoji veliki broj seksualnih orijentacija s kojima se ljudi identifikuju, poput recimo panseksualnosti, demiseksualnosti i tako dalje.

Kako živimo u neslobodnom patrijarhalno-kapitalističkom svetu u kojem se potčinjavanja artikulišu i na osnovu nečijih polnih/rodnih identifikacija, kao i na osnovu drugačijih od propisanih seksualnih orijentacija, moguće je govoriti o različitim vidovima unižavanja, ponižavanja, marginalizovanja, podređivanja, nasilja… na osnovu pola, roda i seksualne orijentacije. U tom smislu se svako ko se ne uklapa u normativni heteroseksualni binarni okvir podele na muška i ženska tela ‒ pri čemu se nameće da je to tobože „prirodno“ dato, kao da je čovek nije društveno biće ‒ stavlja u podređenu poziciju onih koji su opresirani. Zato što se heteroseksualnost, kao i konstrukcija „muškosti“ i „ženskosti“ unutar nje, nameću kao jedina prihvatljiva opcija ljudske afektivnosti i seksualnosti, represivni mehanizam društva u pogledu ovoga se naziva heteronormativnim. To znači da se heteroseksualnost nameće kao norma, a sve drugo se smatra neprihvatljivim, „neprirodnim“, „nenormalnim“, „devijantnim“.

Opresije na osnovu pola, roda i seksualne orijentacije su razne: opresije prema ženama, trans osobama, queer osobama, svima koji su rodno varijantni i koji se ne uklapaju u podelu rada i društvene uloge koje nameće kapitalizam. Istorija pokazuje da postoji čvrsta veza između LGBTIQ+ identiteta sa kapitalizmom,[3] te da su i borbe protiv ovih opresija uvezane sa antikapitalističkim borbama.

U vezi sa polnim/rodnim identifikacijama, kao i seksualnim orijentacijama, te seksizmima, mizoginijom i drugim opresivnim mehanizmima, korisno je imati u vidu još jednu razliku. Naime, trans teoretičarka Džulia Serano je koristila pojmove tradicionalni i opozicioni seksizam da bi objasnila kako tradicionalni seksizam označava seksizam prema ženama, dok opozicioni seksizam označava seksizam prema svima koji se ne uklapaju u heteroseksualnu i heteronormativnu binarnu šemu. Shodno opozicionom seksizmu, dakle, postoje dva suprotna pola, muški i ženski, koji se uzimaju kao nešto prirodno, dato i večno, a sve što se ne uklapa u to posmatra se kao nešto što nije normalno, što je eksces. Stoga se ovaj seksizam ne razvija samo prema ženama već prema svima koji se ne uklapaju u heteronormativnu klasifikaciju: gej osobama, lezbejkama, trans osobama, rodno varijantnima/rodno drugačijima, muškarcima koji možda nisu gej, ali im je ponašanje „feminizirano“, prema drag queensdrag kings itd. Ovu distinkciju preuzima i marksistička kvir teoretičarka Holi Luis[4], a ona nam pomaže da bolje nijansiramo neke – možda ne baš uvek tako vidljive – seksizme te homofobna i, posebno, transfobna ponašanja i prakse.

Kada pak govorimo o etničkim identifikacijama, to nije uvek jasno odredivo, a pogotovo ako se ima u vidu da one mogu biti i sasvim subjektivne. Kako onda odrediti romski identitet, odnosno, kako odrediti ko su Romi i Romkinje?

„Kad kažem ja sam Rom, to je izjava o mom etničkom nasleđu, kad kažem ja sam ciganin ili Ciganin to može da znači da sam nomad, da sam slobodnog duha, putujući muzičar ili prosjak. To može da znači mnogo stvari, neke su uvredljive, neke šarmantne, neke istinite, a većina je netačna. Pošto im je draža izjava o etničkom identitetu od seta stereotipa i mitova, mnogi Romi ne vole da ih nazivaju Ciganima. Sad nastaje konfuzija jer ima pripadnika nekih drugih etničkih grupa koje zovu Ciganima, koji sebe zaista nazivaju Ciganima. Ti ljudi su nomadi ili su bar njihove porodice nekad bile i njih zovu Cigani. I njima to ne smeta.“[5]

Romski etnički identitet se ponekad gradi na osnovu zajedničkog porekla, za koje se smatra da (barem delimično) potiče iz davnih migratornih kretanja iz Indije, a najčešće na osnovu jezika, kulture i običaja. Etnički identitet može biti subjektivna stvar, stvar izbora, odnosno tako bi barem trebalo da bude. Ipak, ovo nije uvek subjektivna odredba, jer društvo stigmatizira određene osobe kao Rome i Romkinje, i prema njima se ponaša kao prema građanima i građankama drugog reda. Stoga što su Romi i Romkinje najčešće siromašni, jasno je da su oni marginalizovani upravo na osnovu etniciteta koji nije samo stvar slobodnog izbora.

I tako smo došli i do pojma klase. Međutim, klasa se ne određuje na osnovu kategorija siromašnih i bogatih, a još manje na osnovu životnog stila i standarda, već se određuje kao mesto u društvenom sistemu proizvodnje. Kako ceo svet živi u kapitalističkom sistemu proizvodnje (čak i kada se on ne naziva tako), ovo pozicioniranje se tiče odnosa između kapitala i rada, te toga da li neko poseduje sredstva za proizvodnju ili je prinuđen da radi za drugog ne bi li preživeo i kroz taj rad mu stvara višak vrednosti. U tom smislu, najčešće se govori o klasi radništva i klasi kapitalista, ali postoje i nijansiranija određenja, kao i klase potčinjenih koji se ne mogu tek tako svrstati u ono što se tradicionalno misli pod radničkom klasom. Siromašni Romi i Romkinje su često u još goroj klasnoj poziciji od radništva, jer ili su nezaposleni ili rade u neformalnim sektorima i preživljavaju od povremenih poslova i aktivnosti, a najčešće nemaju nikakva sredstva za proizvodnju niti privatno vlasništvo od kojih bi se mogli izdržavati. Ipak, valja zapaziti da postoje Romi i Romkinje koji pripadaju srednjim i višim klasama.

 

Em Rom_kinja, em trans, em iz niže klase…

 

Sve ovo smo razložili da bismo ukazali na složenost opresije koju žive oni koji je doživljavaju i na osnovu pola/roda, i na osnovu etničke identifikacije, kao i na osnovu klasnog mesta u društvu. Dakako, osobe koje doživljavaju višestruke opresije doživljavaju to u sopstvenom konkretnom iskustvu, koje je uvek komplikovanije od onoga što analiza pokušava da obuhvati, i ne osećaju ove podele kao nešto odvojeno. Oni žive život u tim nepravednim odnosima.

Za analizu višestrukih opresija Roma i Romkinja potrebni su nam podaci, a oni su u vezi sa situacijom ove etničke zajednice i inače vrlo šturi (ili čak pogrešni), a u pogledu rodnog i seksualnog aspekta čak sasvim nepostojeći. Naime, još uvek nemamo precizne podatke o broju Roma/kinja koji se identifikuju kao LGBTIQ+ osobe. Konkretna istraživanja na teritoriji Srbije nisu sprovedena, stoga možemo samo da pretpostavljamo kako je to kada pripadate istovremeno i romskoj i LGBTIQ+ zajednici i živite u nekom od pet stotina podstandardnih romskih naselja, oslanjajući se na iskustva pojedinaca_ki koji_e dolaze iz takvih sredina.

LGBTIQ+ osobe koje žive u romskim naseljima zapravo, baš kao što je slučaj i u svim drugim delovima društva, ne mogu slobodno da izraze svoj identitet, jer je i ova zajednica prožeta heteronormativnim prisilama. Neko ko bi se „autovao“ kao trans osoba u takvoj sredini rizikuje osudu bližnjih, kao i odricanje, proterivanje, gubitak finansijske i bilo kakve druge podrške. Ipak, vrlo je važno uvideti da su ove isprepletene marginalizacije na osnovu identiteta veoma uslovljene i klasnom pozicijom. Ljudi iz niže klase naprosto imaju još suženiji izbor. Videli smo: sve ovo u kapitalističkim društvima nije stvar slobodnog izbora, pa čak ni rod.

Ako pol odredimo kao nešto čisto „biološko“, moglo bi izgledati kao da je to nešto što ne možemo birati, što ima najveći stepen prinude, što je dato, tako je i ne može biti drugačije. A ako rod odredimo kao nešto društveno, moglo bi se činiti kao da je to u potpunosti stvar „izbora“, jer naprosto nije vezano za nešto tako „čvrsto“ kao što je „biološko telo“: u smislu, možda ne možemo birati u kakvom tačno telu ćemo se roditi, ali zato možemo kasnije odabrati sa kojom rodnom identifikacijom se poistovećujemo… Ali ovo je problematično. Može li na primer jedna Romkinja – koja živi u podstandardnom romskom naselju bez vode i osnovnih ljudskih uslova za život, u proširenoj porodici u kojoj su članovi nepismeni i prinuđeni da rade najbednije plaćene poslove da bi preživeli – da bira svoj rodni identitet? Dakle, kada se kaže da je rod društveno određen, to ne znači da je reč o nečemu što se slobodno bira, što je navodno odvezano od svega „čvrstog“ i materijalnog, poput biologije, što je tako lebdeće u vazduhu… Baš tu, u polju društvenog, radi se o prinudama i baš tu je „najmaterijalnija“ stvarnost. Društveno je protkano materijalnim prinudama! Materijalno ne znači „biološko“, „fiziološko“, „genetsko“ i slično, već su materijalni društveni odnosi. To je ono što realno i konkretno iskušavamo, pa i na svom telu i svojoj koži. To su prinude zbog kojih se ne smemo autovati ili nemamo nikakvih mogućnosti da izaberemo svoj rodni identitet, jer ne samo da rizikujemo prezir i(li) odbacivanje od strane bliskih osoba, takođe ne samo da rizikujemo dobijanje batina od strane konzervativaca koji ne mogu da podnesu naše pomeranje heteronormativnih/cisnormativnih uloga, već rizikujemo i to da se nećemo zaposliti, da ćemo ostati bez svih mogućnosti izdržavanja i imanja krova nad glavom… Dakle, „društveno“ u odredbi roda ne znači ništa slobodno i nije stvar izbora, jer ne živimo u slobodnom društvu da bi to bilo moguće, nego je polje društvenog u kapitalizmu stvar prinude i polje materijalnih uslova života.

Kako u heteronormativnim društvima žive transrodne osobe, poznata je stvar. U Srbiji postoji zakon o zabrani diskriminacije (član 13) koji štiti prava transrodnih osoba, a takođe postoji i zakonska uredba o promeni pola koja je stupila na snagu 1. januara 2019. i koja omogućava transrodnim osobama da promene oznaku pola u ličnim dokumentima nakon hormonske terapije i/ili nakon operacije prilagođavanja pola. No, realnost koju transrodne osobe žive je potpuno drugačija od one „na papiru“, jer pre svega većina osoba ne može ovo da si materijalno priušti. Potom, transrodne osobe se susreću sa diskriminacijom kada pokušavaju da se zaposle ili da iznajme stan upravo zato što nisu ispunile uslove za promenu oznake pola u dokumentima (što je dugačak, iscrpljujući, komplikovan i skup proces), te bivaju prisilno autovane kao trans zbog nepoklapanja dokumenata prilikom legitimisanja. Međutim, diskriminisane su i transrodne osobe koje su uspele izvesti tranziciju. Prema statistikama: u Britaniji 43% poslodavaca priznaje da ne bi zaposlilo transrodnu osobu,[6] dok u Irskoj nezaposlenost trans osoba iznosi 50%; u SAD je 14% trans osoba nezaposleno (duplo više spram ostale populacije), a 44% je podzaposleno (obavlja manuelne poslove za koje su bedno plaćeni).[7]

Diskriminacija trans osoba je u svim kapitalističkim društvima konstanta, a ako se ona još poveže sa diskriminacijom na osnovu etničke pripadnosti, kao i sa klasnim mestom, jasno je da je diskriminacija transrodnih Roma i Romkinja u Srbiji veoma duboka. Čini se da je u ovom kapitalističkom svetu jedina preostala opcija solidarna borba, udruženost ugroženih i potčinjenih, te njihova međusobna podrška kako bi opstali u sistemu koji nemilosrdno briše razlike: sve dok se ne izborimo za svet u kojem će razlike zaista biti stvar izbora!

Bilješke:

[1] Vodič kroz tranziciju za trans osobe u Srbiji, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, septembar 2020

[2] U vezi sa time, videti tekst: Kevin Henderson, „J.K. Rowling i bjelačka supremacistička historija ‘biološkog spola’“, Slobodni Filozofski, 16. 08. 2020. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2020/08/j-k-rowling-i-bjelacka-supremacisticka-historija-bioloskog-spola.html

[3] O tome, ali specifično za američki slučaj, videti tekst: John D’Emilio, Kapitalizam i gej identitet, Slobodni Filozofski, 30. 06. 2012. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2012/06/john-demilio-kapitalizam-i-gej.html

[4] Videti intervju sa Holi Luis u 49. epizodi emisije „Promjena okvira“. Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=cgw6tmeXF3U

[5] Džad Nirenberg (ur.), Seksualnost Cigana. O intimnosti: romska i autsajderska perspektiva, Rekonstrukcija Ženski fond, Beograd, 2013, str. 13. Dostupno na: https://www.rwfund.org/wp-content/uploads/2014/09/Seksualnost-cigana-O-intimnosti-romska-i-autsajderska-perspektiva.pdf

[6] „Polovica trans osoba koje_i uspiju pronaći zaposlenje moraju skrivati činjenicu da su trans – ili se nisu autali i nisu u mogućnosti pristupiti procesu tranzicije, ili su prije nekoliko godina završili tranziciju i u mogućnosti su sakriti svoju prošlost (iako će nepromjenjive fizičke osobine to dozvoliti samo nekim trans osobama). Ako ste zaposleni i ne skrivate činjenicu da ste trans, riskirate zlostavljanje na radnom mjestu, što ide od proceduralne nepravde do verbalnog izrugivanja ili nasilja – jedna od osam trans osoba u Britaniji fizički je napadnuta na poslu.“ Shon Faye, „Borba za jednakost trans osoba mora biti prepoznata kao klasna borba“, Slobodni Filozofski, 31. 12. 2018. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2018/12/borba-za-jednakost-trans-osoba-klasna-borba.html

[7] Videti: „Transgender workers at greater risk for unemployment and poverty“, dostupno na: https://www.thetaskforce.org/transgender-workers-at-greater-risk-for-unemployment-and-poverty/; kao i video-snimak trans aktivistkinje Sonje Sajzor, dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=yiRmDfBxAck&t=134s U vreme pandemije COVID-19 ove razlike se još više ističu, pa je tako u SAD „319 800 odraslih transrodnih osoba imunološki kompromitirano i ima jednu ili više sljedećih bolesti: astma, dijabetes, bolesti srca ili HIV; 217 000 odraslih transrodnih osoba ima 65 ili više godina; 450 400 odraslih transrodnih osoba prošle godine nije moglo otići liječniku jer si to nisu mogli priuštiti; 137 600 odraslih transrodnih osoba nema zdravstveno osiguranje; i 667 100 odraslih transrodnih osoba živi 200 posto ispod federalne razine siromaštva“. Kay Van Wey, „Trumpove anti-trans mjere štite predrasude u doba pandemije COVID-19“, Slobodni Filozofski, 11. 10. 2020. Dostupno na: http://slobodnifilozofski.com/2020/10/trumpove-anti-trans-mjere-stite-predrasude-u-doba-pandemije-covid-19.html

Tekst je preuzet sa portala Slobodni filozofski i on će biti objavljen i kao dio zbornika Romski životi su važni, ur. Maja Solar, Forum Roma Srbije, koji je u pripremi za tisak.

 

Autorka teksta: Paola Yo